Parvati

Мит и порекло

Prema hinduističkoj tradiciji, Parvati je preporođena Sati, prva supruga Šive. Sati se bacila u žrtveni oganj svog oca Dakše, jer on nije pozvao Šivu na svoju veliku žrtvu.

Šiva, obuzet bolom, povukao se u samoću. Da bi se ponovo uspostavila kosmička ravnoteža, Sati se preporodila kao Parvati, kao ćerka Himavata i Mene.

Ovo preporođenje je opširno opisano u Šiva Purani, Skanda Purani i u Kalidasinom velikom epu „Kumarasambhava“ (oko 5. veka). Kalidasino delo spada u najveća dela sanskritske poezije i u sedam pevanja obrađuje Parvatino rođenje, njenu askezu radi osvajanja Šive, njihovu svadbu i začeće boga rata Kartikeje radi izbavljenja bogova od demona Tarake.

Sa istorijskoreligijskog gledišta, Parvati je jedna od boginja čiji profil se oblikuje tek u post-vedskom hinduizmu. U Rig Vedi se ne pojavljuje. Prvi tragovi nalaze se u Mahabharati i u najranijim Puranama.

Potpuno razvijena teologija Parvati kao Šive Šakti razvija se između 5. i 10. veka, sa uzdizanjem šaivizma. Vendi Donidžer je u delu „Siva, the Erotic Ascetic“ (1973) detaljno analizirala napetu vezu askeze i erosa između Šive i Parvati.

Parvatino preporođenje kao ćerke Himavata jedna je od teološki najgušćih priča hinduizma. Sati, prva supruga Šive, bacila se u znak protesta protiv uvrede svog muža u žrtveni oganj svog oca Dakše.

Šiva je, u dubokoj tuzi, nosio njeno telo kroz svetove i igrao Tandava, ples uništenja. Da bi spasio svet, Višnu je svojim diskom rasekao Satino telo. Padajući delovi postali su Šakti-Pite, 51 mesto moći u Indiji, koja su i danas hodočasnička odredišta.

Preporođenje Sati kao Parvati tako nije samo varijacija, već teološka nužnost: bez Šakti Šiva nije funkcionalan, bez Parvati Kartikeja ne može biti rođen, bez Kartikeje demon Taraka ne može biti pobeđen демон, a bez te pobede svet je izgubljen.

Vendi Donidžer je u delu „Siva, the Erotic Ascetic“ (1973) analizirala ovo kosmološko ulančavanje kao centralnu narativnu strukturu Šivine митологије. Parvati nije izbor, već nužnost.

Симболи и атрибути

Parvati se obično prikazuje sa dve ili četiri ruke. U rukama drži lotose, ogledalo, disk ili čini gestove blagoslova. Njena odeća je najčešće crvena ili zlatna, nosi bogat nakit i polumesec u kosi (zajedno sa Šivom).

Njena jahalica je lav ili tigar, posebno u njenom ratničkom obliku kao Durga. U blažem obliku često sedi pored Šive na biku Nandiju. Veza Parvati-lav i Durga-lav pokazuje fluidne granice između različitih manifestacija.

Često se prikazuje zajedno sa Šivom, kao Ardhanarišvara (napola muško, napola žensko, sjedinjeno u jednoj osobi). Ovaj ikonografski oblik jedan je od najsnažnijih izraza hinduističke teologije o nerazdvojivosti Šive i njegove Šakti.

Desna polovina tela je Šiva, leva polovina Parvati. Ovaj oblik je posebno dobro potvrđen u pallava i čola bronzanoj umetnosti južne Indije.

Njeni prepoznatljivi simboli u porodičnom kontekstu su njena deca: Ganeša sa slonovskom glavom i Kartikeja sa paunom. Porodične slike sa Šivom, Parvati i oboje dece veoma su popularne u ikonografiji od srednjeg veka i smatraju se симболом hinduističkog porodičnog života.

Kult i obožavanje

Parvati nema jedan glavni hram, jer se poštuje u bezbrojnim lokalnim oblicima i pod raznim imenima. Važni hramovi su Minakši (Meenakshi) hram u Madurai (Tamil Nadu), gde se Parvati poštuje kao Minakši uz Šivu (Sundareshwara), i Anapurna (Annapurna) hram u Varanasiju, gde se javlja kao darodavateljka hrane.

Najvažniji praznik posvećen Parvati je Teej, koji se slavi pre svega u severnoj Indiji (Bihar, Radžastan, Utar Pradeš, Madhja Pradeš) i Nepalu. Žene poste, pevaju pesme posvećene Parvati i mole se za bračnu sreću. Praznik slavi Parvatinu askezu, njenu svadbu sa Šivom i bračnu sreću. U južnoj Indiji se slavi praznik Karthikai Deepam (novembar-decembar) u čast Parvati i Kartikeje.

U šaktizmu, jednom od tri glavna pravca hinduizma pored višnuizma i šivaizma, u centru je boginja. Šakta tradicije poštuju Parvati u mnogim oblicima: kao Kali, kao Durgu, kao Lalitu, kao Tripurasundari.

Devi Bhagavata Purana i Devi Mahatmya (deo Markandeya Purane, 5-6. vek) su najvažniji tekstovi ove tradicije. Klaus Klostermaier je u delu «A Survey of Hinduism» (3. izdanje, 2007) opisao šaktizam kao samostalan glavni pravac hinduizma.

U svakodnevnom porodičnom kultu mnogih hinduističkih porodica Parvati se poštuje zajedno sa Šivom i Ganešom. Pre poslovnih dogovora, venčanja i važnih porodičnih događaja recituju se mantre posvećene Parvati. Lalita Sahasranama (Hiljadu imena Lalite-Parvati) je liturgijsko delo veoma rasprostranjeno u južnoj Indiji.

Важни митови

Glavni mit je Parvatina askeza i venčanje sa Šivom. Nakon Satine smrti, Šiva se povukao u Himalaje i prekinuo svaki dodir sa svetom. Parvati, rođena kao kći Himavata, htela je da osvoji Šivu za muža.

Otišla je u planine i podvrgla se najtežoj askezi. Postila je, izdržavala teške poze, trpela vrelinu i hladnoću. Bog ljubavi Kama je bio poslat od bogova da razbudi Šivina čula, ali ga je Šiva spalio ognjem svog trećeg oka.

Parvati je nastavila svoju askezu. Naposletku joj se Šiva ukazao u obliku bramana koji je hvalio Šivu i pokušao da provери Parvatin izbor. Parvati je ostala postojana.

Šiva se otkrio, i dvoje se venčalo. Venčanje na planini Kailaš jedna je od najsjajnijih priča hinduističke mitologije. Kalidasino delo «Kumarasambhava» razrađuje ovu scenu sa velikim pesničkim umećem.

Drugi centralni mit je stvaranje Ganeše. Prema Skanda Purani i Šiva Purani, Parvati je od prljavštine i masti svog tela oblikovala dečaka i udahnula mu život.

Postavila ga je da čuva ulaz njenog kupatila. Šiva, koji nije znao za novostvoreno dete, vratio se i Ganeša mu je sprečio ulazak.

Šiva je u besu odsekao dečaku glavu. Parvati je bila izvan sebe od bola i besa, pretila je uništenjem sveta. Šiva je, da bi umirio situaciju, poslao svoje sluge da donesu glavu prvog živog bića na koje naiđu.

Doneli su glavu slona. Tako je Ganeša oživljen sa slonovskom glavom. Ova priča objašnjava ikonografski oblik Ganeše i u središtu je mnogih narodnih praznika.

Treći mit je stvaranje boga rata Kartikeje radi uništenja demona Tarake. U Kumarasambhavi i mnogim puranama pripoveda se da Taraku može uništiti samo sin Šive i Parvati.

Zato je njihovo venčanje bilo kosmička neophodnost. Iz Šivinog semena, koje je palo u Gangu, izrastao je Kartikeja, koji je kasnije pobedio demona. Ova mitska priča povezuje eros i kosmos: bračno sjedinjenje dva božanstva uslov je za očuvanje sveta.

Venčanje Šive i Parvati u hinduističkoj tradiciji obrađeno je s velikom pažnjom. Smatra se mitskim uzorom svih hinduističkih venčanja.

U «Kumarasambhavi» Kalidasa opisuje pripreme s pesničkom preciznošću: ukrašavanje neveste, dolazak Šive sa njegovom neobičnom pratnjom Buta i Preta (duhova i demona), venčanje kraj svetog ognja, bračnu noć. Ovu priču je Kalidasa razradio u 5. veku i od tada je predložak brojnim književnim i ikonografskim delima.

Mit o stvaranju Ganeše od strane Parvati naučno je posebno interesantan, jer tematizuje napetost između majčinske ljubavi i bračne odanosti. Parvati stvara Ganešu bez Šivinog znanja, Ganeša štiti svoju majku od sopstvenog oca, Šiva ga ubija i zatim mu daje slonovsku glavu.

Ova priča se u antropologiji porodice tumači kao mitska ilustracija edipovskih sukoba. Robert Goldberg, Stanley Kurtz i Wendy Doniger su ovu građu detaljno analizirali tokom 1980-ih i 1990-ih godina. Hinduistička porodica tako postaje teološka pozornica na kojoj se mitski odvijaju sukobi i pomirenja.

Односи у пантеону

Главни однос Парватиног живота је однос са Шивом. Оба божанства се схватају као једно (Ардханаришвара). У миту и у теологији Шива и Парвати су нераздвојни. Шива без Шакти је сава (леш), а Шакти без Шиве је покрет без свести. Ово учење се филозофски развија у тантризму, посебно у кашмирској шаива школи (10-11. век, Абинавагупта).

Њихова деца су Ганеша и Картикеја. Оба божанства спадају међу најпоштованија у хиндуизму, посебно Ганеша. Породица Шива-Парвати-Ганеша-Картикеја је једна од најважнијих божанских породица Индије и често се приказује као симбол идеалног породичног живота.

Парвати је сестра Ганге, богиње реке. Обе су кћерке Хималаја (Химавата). У миту о силаску Ганге на земљу постоје тензије међу сестрама, јер Шива прима Гангу у своју косу, што код Парвати изазива љубомору.

Парватине манифестације у виду Дурге и Кали (у шакта традицијама) показују њену другу страну. У Деви Махатми Дурга се бори против демона бивола Махишасуре. У Махабхагавата Пурани Парвати из своје чакре испушта Кали да би уништила демоне Шумбху и Нишумбху. Ове ратничке манифестације израз су исте божанске природе, само у мрачнијем облику.

Пријем и утицај

Парвати је у класичној санскритској поезији једна од централних богиња. Калидасино дело „Кумарасамбхава“ (5. век) представља најзначајније дело посвећено њој. И Банабхата у „Харшачарити“ (7. век) посвећује јој строфе. У тамилској бхакти књижевности најанара (6-9. век) Парвати је нераскидиво повезана са Шивом и често се слави као Ума или Амбика.

У индијској ликовној уметности Парвати је од времена Гупта (4-6. век) једна од најчешћих представа божанства. Чола бронзе јужне Индије (10-13. век) донеле су класичне представе Парвати, међу њима и светски познати тип бронзане скулптуре Парвати као благе, стојеће богиње. Ове скулптуре изложене су у многим западним музејима, на пример у Британском музеју у Лондону и Метрополитен музеју у Њујорку.

У народној побожности Парвати је свеприсутна. У сваком Шивином храму она је присутна као супруга. У многим индијским селима постоје локални Парватини храмови са локалним именима (Бхагавати у Керали, Ама у Андра Прадешу, Чанди у Бенгалу).

Ови локални облици описани су у индијској антропологији, посебно у радовима Лоренса Баба („The Divine Hierarchy“, 1975) и Синтије Талбот („Precolonial India in Practice“, 2001).

На Западу је Парвати постала позната захваљујући индологији 19. века. Хајнрих Цимер, Стела Крамриш и Венди Донигер представили су је међународној публици у својим делима. У савременој светској култури јоге и духовности Парвати се често тумачи као симбол женске стваралачке снаге.

Religиознонаучна класификация

Дејвид Кинсли је у делу «Hindu Goddesses» (1986) сврстао Парвати као централно оваплоћење хиндуистичког схватања богиње као Шакти, односно као стваралачке и одржавајуће силе мушке божанства. Ова класификација је устаљена у науци.

У тантризму, пре свега у кашмирској шаива школи (Абхинавагупта, 10-11. век), Парвати се схвата као Вимарша (самосвест, пулсација) Шиве. Шива је Пракаша (чиста светлост), а Парвати је самодоживљај те светлости. Ову веома апстрактну теологију научно су обрадили Клаус Клостермајер и Андре Падо («Vac: The Concept of the Word in Selected Hindu Tantras», 1990).

Са религиозно-антрополошког становишта Парвати је пример напетости између благих и ратничких аспеката богиња у хиндуизму. Венди Донигер је у делу «The Hindus: An Alternative History» (2009) ову двоструку природу тумачила као одраз сложене напетости између брахманско-ортодоксне и небрахманско-тантричке традиције. Парвати оваплоћује обе стране: ортодоксну богињу дома и тантричку енергију.

У шактизму, трећем великом правцу класичног хиндуизма поред вишнуизма и шаивизма, богиња стоји у средишту теологије. Парвати овде није помоћна фигура мушког бога, него сама врховна стварност (Махадеви).

Девимахатмја (Маркандеја Пурана 81-93, отприлике 5-6. век) је основни текст ове традиције. У 700 строфа слави се Велика Богиња у својим манифестацијама (Дурга, Махалакшми, Сарасвати) док редом побеђује демоне Мадху-Каитабху, Махишасуру и Шумбха-Нишумбху.

Шакта теологија чини Парвати првим узроком. Шива је основа свести (чит), Парвати је стваралачки покрет (крија). Без покрета свест је беживотна.

Ову теологију филозофски је разрадио кашмирски шаивизам (Васугупта, Абхинавагупта, 9-11. век) и она спада међу најзахтевније метафизичке системе индијске филозофије. Андре Падо, Марк Дичковски и Пол Милер-Ортега учврстили су ову традицију у западној науци.

Упоредно-митолошки, Парвати има паралеле са грчком Хером (супругом главног бога), Афродитом (брачном богињом љубави), Деметром (богињом мајком) и Атином (ратницом у облику Дурге). Ипак ниједна од ових паралела не обухвата теолошку посебност Парвати као истовремено благе супруге и космичке енергије. Ова двострука природа једна је од најзапаженијих особина хиндуистичке теологије богиња.

Parvati, hinduistička boginja i supruga Šive

Садржај