Собек

Мит и родослов

Генеалогија Собека је забележена у више облика и разликује се по регионима. У најважнијој традицији сматра се сином Neitine, прастаре богиње из Саиса, која је истовремено створитељка и ратница.

Ова филијација је изричито исказана у Хибиском храму у оази Харга и у текстовима из Есне; Собек је ту «син Neitine», рођен првог дана стварања, када се Неита издигла из праправода и родила свог сина.

Најстарији извори називају Собека већ «господарем Шедета» и постављају га уз створитељске богове.

У другој, фајумској традицији, Собек се сматра прворођеним у праправоди, који се издигао из Нуна и самим својим израњањем утемељио земљу и раст. Ово космогонијско тумачење чини Собека самим створитељем, упоредивим са Атумом у Хелиополису или Хнумом у Есни.

У Ком Омбу се Собек слави заједно са старијим Хором као двоструко божанство, што изражава две стране крокодилске природе (опасну и заштитничку). У касној теологији Собек се такође јавља као манифестација Реа, који у облику крокодила предузима ноћно путовање сунца кроз праправоду.

Собекова супруга је у неким текстовима Хатор, у другима локална богиња Рененутет (богиња жетве у облику змије).

Његов син је Хонсу или локални Хонсу-Собек, који оличава младолико лунарно божанство. Ова променљивост породичних односа није необична у египатској религији и одражава спајање различитих локалних култних традиција.

Посебно место заузима Собек у касној теологији Есне, где заједно са Хнумом, Неитом и Хеком чини четворку првобитних богова.

Дуги хвалоспеви, урезани на зидовима Еснанског храма, приказују Собека као онај аспект створитеља који доноси сирову, неукроћену животну моћ, док Хнум оличава обликотворни, радиони рад. Ова теолошка разлика показује висок интелектуални ниво свештенства касног периода.

Симболи, иконографија и атрибути

Собек се приказује у два главна облика: као потпуни крокодил и као мушкарац с главом крокодила. На глави носи атеф-круну или венац сунчевог диска са атеф-круном, рогати сунчев диск или комбинацију перја и рогова, који обележавају његову космичку димензију.

Његов типичан знак је барка на води, на којој крокодил почива, што наговештава израњање из праисконских вода на праисконском брежуљку.

Живи крокодили су били држани у његовим храмовима, неговани и мумификовани након смрти. Страбон (XVII, 1, 38) детаљно описује «светог крокодила» Петесухоса у Крокодилополису у Фајуму: храњен је хлебом, месом и вином, носио је накит око врата и златне наруквице на предњим ногама, а његова смрт је оплакивана од стране целог града.

Хиљаде мумификованих крокодила пронађено је на гробљима Крокодилополиса, Тебтиниса и Ком Омба, од малих ембриона до готово пет метара дугих одраслих животиња. Некрополе откривају да је Собеков култ допирао до широког становништва све до римског доба.

Пластична дела са ликом Совека налазе се дуж целог Нила. Из Средњег царства потиче значајна статуа Аменемхета III с Собековом главом крокодила, која се чува у Каирском музеју.

Из Ком Омба сачувани су изванредни рељефи који приказују Совека у потпуно антропоморфном облику с главом крокодила. На зидовима храма бог редовно стоји у низу с осталим главним египатским божанствима и прима од фараона канонске жртвене дарове.

Посебан симбол јесте базен испуњен водом испред главног жртвеника Собековог храма. У Ком Омбу се на храмском платоу и данас налазе стари басени у којима су били држани храмски крокодили.

Околина храма била је опскрбљена водом из Нила кроз сопствени систем канала; свакодневно чишћење и заливање светих животиња спадало је у свештеничке дужности и било је толико обимно да су за то постојала посебна административна одељења.

Kult и обожавање

Собеков култ имао је своје средиште у Фајуму, великој удолини западно од Нила, која је због сталног притицања воде у језеро Мерис била област посебно богата крокодилима. Крокодилополис (Шедет), у птолемејском периоду преименован у Арсиноју, био је главно култно место од Средњег царства.

Аменемхет III (1853. до 1806. пре наше ере) је овде подигао свој чувени «Лабиринт», огроман управни и култни центар, који Херодот (II, 148) описује као најграндиознију грађевину Египта, чак и пре пирамида.

У свакодневном храмском обреду, Собековом крокодилу су приношена јела и вода; свештеници су улазили у строгом обредном редоследу, изводили церемонију отварања уста, која је оживљавала божански лик, и изговарали хвалоспеве који су монументално сачувани у Есна храму.

Током године одржавани су празници који су подсећали на митско израњање Совека из праисконских вода, као и церемонија воштане фигуре, током које је паљен воштани крокодил ради одбијања Апофиса, космичког противника.

Запажена варијанта култа налази се у Ком Омбу, горњеегипатском Собековом светилишту. Ту је изграђен двоструки храм, чија је лева половина била посвећена Совеку, а десна половина Хорусу Старијем (Хароерису).

Оба бога су делила храм са одвојеним улазима, двориштима, стубним дворанама и светилиштима; програм рељефа је очувао самосталност оба култа. Ово архитектонско решење јединствено је у египатској храмској архитектури.

Запажено је и напетост са другим локалним традицијама: у Дендари и Едфуу, главним култним местима Хатор и Хоруса, крокодил се сматрао непријатељем божанског поретка и манифестацијом злог Сета, био је ритуално уништаван и демонизован у формулама проклетства.

Ова двострука валоризација крокодила, с једне стране као створитеља-бога Совека, с друге као непријатељског бића, добила је систематску пажњу у најновијим студијама (Франкфорт 1948, Хорнунг 1971) и сматра се моделом египатске религије, у којој иста животиња може у различитим локалним култовима носити супротна значења.

Важна светилишта и храмови

Главни храм Крокодилополиса-Арсиноја у Фајуму је данас великим делом уништен, али остаци ипак дозвољавају наслутити некадашњи обим: велики храмски комплекс дужине око двеста метара, са дворанама са шест и више стубова, светим језером за крокодиле и некрополом за мумифициране животиње.

Италијанска и француска ископавања од деветнаестог века наовамо изнела су на видело хиљаде папируса и остракона који документују свакодневни живот храма.

Двоструки храм у Ком Омбу, око четрдесет пет километара северно од Асуана, најимпресивније је сачувано Собеково светилиште. Подигнут за време Птолемејида (пре свега Птолемеја VI Филометора, 180. до 145. године пре наше ере) и довршен за раних римских царева, храм показује хеленистичко-египатску синтезу свог доба.

На зидовима се налазе медицински рељефи који приказују хируршке инструменте и сцене са порођајном столицом, можда као наговештај терапеутске функције Собековог култа. Оближњи Музеј крокодила данас чува преко четрдесет мумија пронађених у околини храма.

У Средњем Египту налазио се храм Сумену (данас Махамид Кибли код Арманта), где је Собека посебно штовао Аменхотеп III. Светилишта из Средњег и Новог царства у Гебелеину, Есни и Тоду такође су имала Собекове капеле.

У Есни је Собек-Re један од главних богова у сачуваном храму из времена римске царске власти; зидови приказују изузетно разрађене химне у којима је теолошки разрађена Собекова космогонијска функција.

У западној пустињи, у оази Харга, налази се храм Хибис, који садржи Собекову капелу у којој је сачуван најважнији теолошки приказ Собека као сина богиње Неит.

У Тебтинису, у јужном Фајуму, италијанска мисија је од 1929. године открила како храмски комплекс тако и хиљаде папируса, међу њима опсежне Собекове химне и свештеничка административна акта. Ови налази су најважнији извор за разумевање свакодневног живота храма и управе Собековог култа у грчко-римско доба.

Митске приче

Најважнија митска прича о Собеку јесте његова улога у спасавању дете Хора. У миту о смрти Озириса, Изида је пронашла удове свог убијеног супруга разбацане по Нилу; неке од њих, посебно уд (фалус), прогутале су рибе.

Собек, који у овој епизоди има позитивну улогу, тражио је удове и помагао Изиди да их поново саставе.

Верзија мита забележена у Текстовима пирамида (изрека 317) казује да Собек извлачи Хора из мочваре Хемиса, где га је Изида сакрила; Собек чува младог бога од прогањања Сетовог тако што га на леђима носи до обале.

У једној космогонској причи Собек се јавља као први који израња из праоквене воде. Он плута на Нуну, бескрајном праокеану, и својим дахом ствара се први прабријег, „Татенен“.

Из тог прабрежка израстају сви остали богови и бића. Ова верзија је детаљно обрађена у Есна химнама и ставља Собека на творитељски ранг упоредив с Атумом или Амон-Реом.

Трећи мит, споменут у каснијим храмским текстовима Едфуа, приказује Собека као непријатеља Хора из Едфуа, односно као манифестацију злог Сета у обличју крокодила.

Ова верзија је разрађена у Едфу миту о „Победи Хора над непријатељима“ (Едфу VI, 60 и даље); крокодил је овде једно од непријательских бића које Хор пробада харпуном.

Чиеница да се исти Собек у сопственом светилишту обожава, а у другом светилишту проклиње, израз је локалне логике египатске религије, а не контрадикције у модерном смислу.

У медицинским папирусима Новог царства, попут Папируса Еберс и Берлинског папируса, споменује се Собекова пљувачка или Собекова маст као лек за одређена обољења очи и коже.

Теолошко образложење гласи да је Собек излечио Хорово око, због чега су његове супстанце лековите. Ова медицинска функција такође указује на то да рељефе у Ком Омбу с медицинским инструментима треба тумачити у ритуалном-терапеутском контексту.

Односи у пантеону

Собек је укључен у различите божанске констелације. Са Неитом га повезује однос мајке и сина; у сајитској традицији Собек се изричито означава као њен прворођени син.

Са Реом се Собек у касној теологији сједињује у Собек-Реа, облик сунчевог бога који преузима крокодилски елемент ноћног путовања кроз подземни свет. Са Хором постоји амбивалентан двоструки однос: у Ком Омбу су равноправни један поред другог, у Едфу су у непријатељству.

Са Хатор постоји браколика веза у више локалних култова; у Ком Омбу Хатор стоји уз Собекову страну, док је Тасенетнофрет („савршена сестра“) ту сапутница Хароериса. Са Хонсуом као сином, Собек има сопствену породичну тријаду (Собек, Хатор, Хонсу), која је програмски приказана у Ком Омбу.

Са Хнумом, богом творцем из Есне, Собек дели профил бића из праисконских вода; оба се у текстовима из Есне схватају као комплементарни аспекти исте космичке стваралачке силе.

Са Сетом постоји посебна веза: крокодил је једна од животиња у коју се Сет претвара да би запретио Хору. Ипак, Собек се у позитивним аспектима замишља као Сетов противник, који окреће оруђа зла, користећи крокодилску снагу у заштитну сврху.

Ова теолошка амбиваленција се у египатској религији не доживљава као контрадикција, већ као израз стварне сложености божанског делања: иста моћ може, зависно од аспекта, бити стваралачка или разорна.

Пријем и тумачење

У грчко-римској антици Собеков култ је привукао посебну пажњу. Херодот, Страбон, Диодор и Елијан детаљно описују гајење крокодила у египатским храмовима; Страбонов извештај о крокодилу Петесухосу из Крокодилополиса најдетаљнији је антички опис живог храмског животињског култа уопште.

Поистовећивање са грчким Сухосом или Собек-Селкис проширило је култ и изван Египта, на пример у Киренаики, у римском царском периоду у Помпеји (познати Изејум са мозаиком крокодила) и у шпанској Италици.

Са крајем паганског храмског култа у петом и шестом веку хришћанске ере, живи Собеков култ је ишчезао. Коптска традиција је задржала крокодила као симбол зла, упоредив са Левијатаном јеврејске традиције.

У средњем веку арапски путници, као Јакут и Ибн ал-Факих, извештавали су о напуштеним храмовима крокодила и о још живим, огромним крокодилима у фаијумском језеру.

Научно поновно откриће Собековог култа почело је Шамполионовим описом Ком Омба и Лепсијевим ископавањима у Фаијуму.

У двадесетом веку посебно је Хенри Франкфорт («Kingship and the Gods», 1948) разрадио теолошку дубину Собековог култа; Ерик Хорнунг («Conceptions of God in Ancient Egypt», 1982, немачко издање 1971) систематски је описао парадоксалну двоструку вредност крокодила у египатској религији.

Најновија истраживања Марка Зекија («Sobek of Shedet», 2010) монографски су представила теолошку посебност фаијумског Собековог култа. У попкултури је Собек посебно постао познат ширем публици кроз романе Кристијана Жака и компјутерске игре из серије «Smite».

Религиознонаучна класификация

Собек спада у категорију богова-животиња, који имају типичан значај у египатској религији. Питање да ли су ови богови «териоморфизми» (животињски облик) или «животињске теофаније» заокупља истраживања од Хермана Јункера и Ерика Хорнунга.

Хорнунг у «Conceptions» тврди да египатски политеизам не раздваја строго «бога у животињи» од «животиње као бога»; животиња је видљива манифестација бога, без да се он у њој потпуно исцрпљује. Собек је добар пример: он је више од крокодила, а ипак незамислив без крокодила.

У религијско-упоредном контексту, култови крокодила у супсахарској Африци (на пример у Нигерији и Камеруну) и у Средњој Америци (астечко крокодилско биће Сипактли) стоје у структурној паралелности: свуда крокодил повезује представу праисконских вода, стварања и смртне опасности. Али египатски Собек је најбоље документован и, захваљујући континуираној писменој традицији, теолошки најкомплекснији бог крокодила у историји религије.

Собек је пример египатске «многоимености» (полиомимије) богова: један бог носи бројна имена и облике који се активирају зависно од култног контекста, без да се тиме разбија јединство божанског бића.

Асман («Ägyptische Geheimnisse», 2004) протумачио је ову теологију као модел за «космотеистичку» религију, која види божанско распрострањено кроз целокупну космичку стварност. Новија египтолошка истраживања последње две деценије детаљно су разрадила регионалну диференцијацију Собековог култа и поново проценила његов значај за птолемејско-римску храмовну теологију.

Етимологија и рани налази

Име «Собек» (египатски «Sbk», коптски «Сухос», грчки «Σοῦχος») забележено је још од Старог царства. Јасна етимологија није поуздано утврђена; предложена је веза с глаголом «sbk» («спојити, ујединити»), што би Собека тумачило као бога творца и обликовача света.

Други предлози повезују се са «sbq» (нога, доњи екстремитет), јер је Собек изронио из првобитних вода и «стао» на прапочетном хумку. Етимолошка расправа није окончана, што није неуобичајено код тако старог теонима.

Грчки облик «Сухос» потиче од секундарног египатског запис «Swk» са протетичким «с-», који је био уобичајен у касном периоду. Страбон, Диодор и Елијан доследно користе овај облик. Идентификација појединачног светог крокодила као «Петесухос» («онај кога је дао Сухос») показује како је грчки језик уградио египатско име бога у сопствену традицију грађења имена.

Најранији докази о Собеку налазе се у Текстовима пирамида из пете и шесте династије. Изрека 317 спада у најстарије помене и приказује Собека већ као помагача краља при узласку међу звезде.

У Текстовима саркофага из Првог прелазног периода и Средњег царства Собек добија на теолошком значају, што је повезано с успоном Фајума као пољопривредно развијене области. Фараони тринаесте династије (посебно низ владара са именом Собекхотеп и Собекемсаф) носе имена која религиозно и политички изражавају њихову везу с богом.

Извори

Текстови пирамида, изреке 317 и 510 (Собек као помагач Хора). Текстови саркофага и Књига мртвих, различита места. Натписи храма у Есни (француско издање Соноро, 1962–1975). Рељефи храма у Ком Омбу (издање Адолфа Гутбуба). Натписи храма у Хибису (издање Нормана де Гариса Дејвиса и Марка Смита).

Херодот, «Историје» II, 69 (култ крокодила у Египту); Страбон, «Географика» XVII, 1, 38 (Петесухос у Крокодилополису); Диодор, «Библиотхеке historica» И, 89; Елијан, «De natura animalium» X, 21 и 24. Хенри Франкфорт, «Kingship and the Gods», Чикаго 1948. Ерик Хорнунг, «Der Eine und die Vielen», Дармштат 1971. Јан Асман, «Ägypten.

Теологија и Побожност једне ране високе културе», Штутгарт 1984. Марко Зеки, «Sobek of Shedet», Тоди 2010.

Собек, египатски крокодилски бог

Садржај