Буга, врховни бог и господар универзума Евенка-Тунгуза

Евенки (раније звани Тунгузи) живе у Источном Сибиру између Јенисеја и Пацифика.

У њиховој религији Буга (у неким дијалектима Бога, Buya, Buwa) је појам који истовремено значи „небо“, „свет“, „универзум“ и „врховни бог“, изузетна језичка сажетост коју је руски етнолог Сергеј Широкогоров детаљно анализирао у своме класичном делу Psychomental Complex of the Tungus (1935).

У оквиру сибирско-тенгристичке традиције Буга представља веома стар, вероватно алтајско-палеосибирски слој; неки истраживачи (Анисимов) виде у њему најизворнији облик уопште. Евенки говоре тунгуско-манчурски језик и тако су језички изван турско-монголског Тенгри света, занимљив гранични случај.

Буга је религиолошки посебно вредан зато што је Сергеј Широкогоров двадесетих година двадесетог века спровео изузетно детаљно терен­ско истраживање међу Евенцима на Амуру; његово дело представља прекретницу у изучавању шаманизма и пружа један од најбољих корпуса материјала о религији неког од сибирских урођеничких народа.

Реч буга је тунгуска и етимолошки није јасно разрешена. Сродни облици налазе се у манчурском (бого, „свет“) и у неким дијалектима евенског.

Религиолошки пресудно запажање је истовјетност речи и ствари: Буга није биће које живи на небу, него Буга јесте небо, а истовремено и свет.

Ово семантичко сажимање је феноменолошки посебно занимљиво зато што представља ступањ пре раздвајања нуминозног од конкретног, преформу онога што се касније концептуализује као „врховни бог“. Широкогоров је овде развио читаву теорију „психоменталне спојености“.

У манчуској традицији, која је језички сродна евенкском, бого се касније појављује као специјализовани назив за „свет“, без да задржи врховнобожанску конотацију. Ова специјализација прати будизацију Манчура у доба династије Ћинг.

Као и Тенгри, Буга нема сопствени ликовни облик. Шамански бубњеви Евенка ипак приказују три светска нивоа (горњи, средњи, доњи) и светско дрво које кроз њих расте; на горњем нивоу Буга се понекад приказује симболично као сунце са зракастим кругом.

Евенкски шамански костими из збирки Руског музеја етнографије (Санкт Петербург) и Музеја антропологије и етнографије (МАЕ) показују веома разрађене железне привеске, чији религијски значај је Широкогоров документовао у своме класичном делу. Сама Буга није директно приказана на костимима, али је представљена преко горњег сунчаног диска-мотива.

Представа светског дрвета код Евенка типолошки је упоредива са ведском представом aśvattha и северногерманским Игдрасилом (Игдрасил), што је Елијаде тумачио као знак универзалног искуства „Axis Mundi“.

Аниси­мов (1958) је документовао еветенску (ewenkijsku) сагу о стварању у којој Буга моли патку да донесе муљ из праморе, како би од њега створила земљу, класичан сибирски „заронски“ мотив, који налазимо и код Улгена (Ülgen).

У еветенским варијантама као супарник или брат често се јавља штетно божанство (Кхарги, Кхарги), које се уклапа у улогу Ерлик-кана (Ерлик Кан).

Друга прича говори о томе како Буга шаље прве шамане: он „расцепи“ човека и у једну половину улаже способност да види у други свет. Ова прича о расцепу представља, у религиоантрополошком смислу, кључни мит за иницијацијску праксу еветенских шамана.

Трећа прича описује како Буга подиже дрво света: огромно стабло ариша чији корени сежу у подземни свет духова Кхарги, а круна носи сунчев точак. На том дрвету шаман јаше у горњи свет, често уз помоћ симбола коња-бубња.

Евенки (Тунгузи) не познају храмски култ, већ доследну праксу призивања: пред лов, пред дуг пут, поред логорске ватре призива се Буга; при томе се у ватру баца мало табака или масти. Шамани у својим песмама одржавају везу између Буге и три равни света, што је Елијаде описао као модел класичног шаманизма.

Евенкијско шаманско знање традиционално се преносило усмено, често у линији од мајке ка ћерки или од оца ка сину. Совјетска репресија тридесетих година 20. века снажно је прекинула те линије; Г. М. Василевич је у делу Ewenki (1969) успела да документује још неке од последњих практичара.

У данашњој пракси Буга-комплекс доживљава обнову у Евенкијској аутономној области и у неколико насеља Републике Саха. Млади практичари се ослањају на записе Широкогорова, изузетан случај у којем западно-академска етнографија постаје извор реинвенције аутохтоне религије.

Научно описано: апотропејске праксе односиле су се пре свега на зле духове Hargi (често називане „Буга-Тунгус“ штетом, јер се схватају као сеновита страна Буге): спаљивање одређених биљака поред логорске ватре, ношење малих коштаних привезака, постављање изрезбарених „фигура чувара“ (seven) на раскрсницама путева.

Фигуре seven један су од најкарактеристичнијих елемената евенкијске материјалне културе. То су најчешће мале изрезбарене дрвене фигурице са уметнутим очима, које се постављају на потпорне стубове, дрвеће или кућне прагове. Сматране су „пребивалиштем“ мањих духова помоћника који су деловали по налогу шамана.

Посебна пракса је čura–ритуал: пре него што се ступи на непознато место, баца се прстохват табака или ситан новчић у снег или на тло, уз призивање „Буга, учини ме малим“. Овај облик учтивости према универзуму представља класичну анимистичку шему.

Представа о Буги сродна је старосибирском Numu Самоједа и типолошки упоредива са кинеским Тианом, у оба случаја небо и врховно божанство спајају се у један појам. Постоје функционалне паралеле са полинежанским појмовима мана/атуа, мада генетска веза не постоји.

Специфичност Евенка јесте спајање „универзума“ и „врховног бога“ у једну једину реч, што иде и даље од полисемичног вокабулара Тенгрија. Са становишта феноменологије религије, Буга је тиме екстремни пример спајања нуминозности и конкретности.

У јужносибирском поређењу Буга се највише може упоредити са Тенгријем, мање са Ülgenom, који је већ попримио личнији облик. Ова разлика дозвољава хронолошко-слојевиту хипотезу: Буга вероватно представља старији слој.

Класична дела: Сергеј Широкогоров: Psychomental Complex of the Tungus (1935); А. Ф. Анисимов: Religia ewenkov (1958); Мирча Елијаде је тунгуског шамана учинио прототипом свог модела „класичног шаманизма“. Роберте Амајон и Андреј Знаменски су касније критички ревидирали овај модел, залажући се за веће уважавање локалних евенкијских категорија.

Г. М. Василевич, совјетска истраживачица, изнела је у делу Ewenki (Лењинград 1969) најобимнију совјетску монографију о евенкијској религији. Упркос својој идеолошкој обојености, остаје незаобилазан корпус материјала.

Три истраживачка питања обележавају расправу о Буги. Прво: представља ли Буга пред-тенгријски слој, у којем „универзум“ и „врховни бог“ још нису били раздвојени? Анисимов и Широкогоров се залажу за ово тумачење; каснији истраживачи (Амајон) преферирају релативизованији модел.

Друго: како се евенкијска пракса односи према хипотези о дене-јенисејској језичкој породици, која повезује јенисејске језике (кетски) са северноамеричким на-дене језицима? Ако ова хипотеза стоји, Буга-религија би требало да показује циркумполарна разграњавања.

Треће: какву будућност има данашња обнова Буга-култа у Евенкијској области, с обзиром на масиван притисак рударства и нафтне индустрије? И овде се историја религије спаја са еколошком и политичком актуелношћу.

Посебну пажњу заслужује улога Сергеја Широкогорова у истраживању Буге. Широкогоров (1887–1939) био је руски етнограф који је након Октобарске револуције отишао у избеглиштво и од 1922. предавао у Кини.

Његово главно дело Psychomental Complex of the Tungus (Лондон, 1935) једна је од првих књига која систематски реконструише незападни религијски систем из унутрашње перспективе самих практичара.

Широкогоров је научно анализирао појам „шаманизам“; он потиче од тунгуског израза шаман и у европским путописима је у употреби од 17./18. века. Његова анализа имала је далекосежне научне последице: локални тунгуски појам претворила је у универзалну категорију. Андреј Знаменски је у делу Shamanism and Western Imagination (2007) критички пратио ову универзализацију.

Данашња истраживања Буге у амбивалентном су односу према Широкогорову: с једне стране његов материјал је незаобилазан, с друге стране у његовом концепту „психоменталног спајања“ крије се есенцијалистичка претпоставка коју савремена етнологија религије критички доводи у питање.

Ко жели да проучава Буга-комплекс у његовој ширини, на прегледој страници Сибирско-тенгристичка традиција може пронаћи најважније повезнице са сродним ликовима као што је Тенгри (турска паралела) и јакутским светлосним бићима aiyy.

Дело Сергеја Широкогорова Psychomental Complex of the Tungus (1935) је најважнији примарни извор. Дело А. Ф. Анисимова Religia ewenkov (Москва 1958) је најважнија совјетска синтеза. Дело Г. М. Василевича Ewenki (Лењинград 1969) употпуњује слику обимним материјалом.

За кружно-поларни контекст треба поменути дела Роберте Амајон La chasse à л’âme (1990) и Андреја Знаменског Shamanism and Western Imagination (Оксфорд 2007). Ова два дела су најважније корекције класичног Елијадеовог модела.

Посебну студију заслужује улога Буге у евенкијској шаманској иницијацији. Широкогоров је у делу Psychomental Complex of the Tungus (1935) детаљно описао више иницијација: будући шаман пролази кроз фазу тешке „шаманске болести“, која се тумачи као иницијација, класичан модел који је Елијаде уопштио као „иницијацијску смрт и васкрсење“.

Буга у овој иницијацији стоји као виши налогодавац: он шаље иницијацијску болест, он „цепа“ посвећеника, он га учи путовању кроз три космичке равни. Ова функција је у религијској антропологији модел на коме је изграђено истраживање кружно-поларне иницијације.

Роберте Амајон је тај модел критички ревидирала у делу La chasse à л’âme (1990): она евенкијску иницијацију тумачи мање као „мистично искуство“, а више као социо-економску преговарачку праксу. Оба тумачења имају своју оправданост и међусобно се надопуњују.

У истраживању Буге јавља се више методолошких проблема. Прво, Широкогоровљев пионирски рад је методолошки импресиван, али је обележен његовим избегличким статусом и теоријским полазним ставовима. Андреј Знаменски је те полазне ставове критички реконструисао.

Друго, совјетска репресија тридесетих година 20. века тешко је оштетила евенкијску шаманску традицију; оно што данас посматрамо представља реконструкцију на основу етнографских текстова. Та реконструкција заслужује сопствено религијско-социолошко истраживање.

Треће, евенкијски језик је данас угрожен; са њим се губи и директан приступ речнику и представама везаним за Бугу. Политика очувања језика и политика очувања религије овде постају сродни проблеми.

Према класификацији UNESCO-а, евенкијски језик је „угрожен“; данас има само неколико хиљада активних говорника, углавном у Руској Федерацији и у северној Кини. Са језиком се губи и директан приступ речнику везаном за Бугу и финим разликама у евенкијској религији.

Више иницијатива покушава да заустави овај губитак. Руска академија наука (Институт за језичка истраживања) и Универзитет у Улан-Удеу спроводе програме документације; у Народној Републици Кини постоји сличан покушај за манџурско-тунгузичку језичку породицу.

Ово је научно релевантно јер су религија и језик тесно повезани. Губитак евенкијске речи буга значио би и губитак специфичног појма религије. Очување језика и очување религије овде постају сродни пројекти.

Перспектива кружно-поларног поређења показује Бугу као члана широке породице „универзалних високих божанстава“, која се простире од Скандинавије (самски Радиен) преко Сибира (самоједски Нум, евенкијски Буга) до Северне Америке (алгонкински Маниту, инуитска Сила). У свим случајевима небо, универзум и високо божанство спајају се у један појам.

Ово кружно-поларно гранатање предмет је интензивног истраживања. Јуха Пентикајнен је у делу Shamanism and Culture (1998) дао систематичан преглед; Михаљ Хопал је у делу Shamans and Traditions (2007) проширио мађарско-сибирско поређење.

Да ли се ради о генетском сродству (палеосибирски супстрати који су се ширили у свим правцима) или о типолошкој конвергенцији (исте функције под истим еколошким условима), остаје предмет спора. Извори о Буги су у том погледу ипак оскудни и преобликовани.

Евенкијска религија је тесно повезана са економијом тундре заснованом на ирвасима. Буга је истовремено високи бог и „власник“ ирваса, без његове дозволе не може се ловити ниједан ирвас. Ритуално призивање Буге пре лова зато није само побожност, већ економска пракса.

А. Ф. Анисимов је у делу Religia ewenkov (1958) детаљно описао ту повезаност. Она припада широкој религијско-антрополошкој традицији која религију и економију не раздваја као одвојене сфере, већ их схвата као интегрисани животни процес.

У данашњој Руској Федерацији евенкијска економија тундре снажно је угрожена рударством, нафтном индустријом и климатским променама. Са њом је угрожен и Буга-комплекс, религијско-еколошко поље истраживања првог реда.