Буга, врховни бог и господар универзума Евенка-Тунгуза

Евенки (раније звани Тунгузи) живе у Источном Сибиру између Јенисеја и Пацифика.

У њиховој религији Буга (у неким дијалектима Boga, Buya, Buwa) је појам који истовремено значи „небо“, „свет“, „универзум“ и „врховни бог“, изузетна језичка сажетост коју је ирански религиолог Сергеј Широкогоров детаљно анализирао у своме класичном делу Psychomental Complex of the Tungus (1935).

У оквиру сибирско-тенгристичке традиције Буга представља веома стар, вероватно алтајско-палеосибирски слој; неки истраживачи (Анисимов) виде у њему најизворнији облик уопште. Евенки говоре тунгуско-манчурски језик и тако су језички изван турско-монголског Тенгри света, занимљив гранични случај.

Буга је религиолошки посебно вредан зато што је Сергеј Широкогоров двадесетих година двадесетог века спровео изузетно детаљно терен­ско истраживање међу Евенцима на Амуру; његово дело представља прекретницу у изучавању шаманизма и пружа један од најбољих корпуса материјала о религији неког од сибирских урођеничких народа.

Реч buga је тунгуска и етимолошки није јасно разрешена. Сродни облици налазе се у манчурском (boγo, „свет“) и у неким дијалектима евенског.

Религиолошки пресудно запажање је истовјетност речи и ствари: Буга није биће које живи на небу, него Буга јесте небо, а истовремено и свет.

Ово семантичко сажимање је феноменолошки посебно занимљиво зато што представља ступањ пре раздвајања нуминозног од конкретног, преформу онога што се касније концептуализује као „врховни бог“. Широкогоров је овде развио читаву теорију „психоменталне спојености“.

У манчуској традицији, која је језички сродна евенкском, boγo се касније појављује као специјализовани назив за „свет“, без да задржи врховнобожанску конотацију. Ова специјализација прати будизацију Манчура у доба династије Ћинг.

Као и Тенгри, Буга нема сопствени ликовни облик. Шамански бубњеви Евенка ипак приказују три светска нивоа (горњи, средњи, доњи) и светско дрво које кроз њих расте; на горњем нивоу Буга се понекад приказује симболично као сунце са зракастим кругом.

Евенкски шамански костими из збирки Руског музеја етнографије (Санкт Петербург) и Музеја антропологије и етнографије (МАЕ) показују веома разрађене железне привеске, чији религијски значај је Широкогоров документовао у своме класичном делу. Сама Буга није директно приказана на костимима, али је представљена преко горњег сунчаног диска-мотива.

Представа светског дрвета код Евенка типолошки је упоредива са ведском представом aśvattha и северногерманским Игдрасилом (Yggdrasil), што је Елијаде тумачио као знак универзалног искуства „Axis Mundi“.

Аниси­мов (1958) је документовао еветенску (ewenkijsku) causу о стварању у којој Буга моли патку да донесе муљ из праморе, како би од њега створила земљу, класичан сибирски „заронски“ мотив, који налазимо и код Улгена (Ülgen).

У еветенским варијантама као супарник или брат често се јавља штетно божанство (Кхарги, Khargi), које се уклапа у улогу Ерлик-кана (Erlik Khan).

Друга прича говори о томе како Буга шаље прве шамане: он „расцепи“ човека и у једну половину улаже способност да види у други свет. Ова прича о расцепу представља, у религиоантрополошком смислу, кључни мит за иницијацијску праксу еветенских шамана.

Трећа прича описује како Буга подиже дрво света: огромно стабло ариша чији корени сежу у подземни свет духова Кхарги, а круна носи сунчев точак. На том дрвету шаман јаше у горњи свет, често уз помоћ симбола коња-бубња.

Evenki (Tunguzi) ne poznaju hramski kult, već doslednu praksu prizivanja: pred lov, pred dug put, pored logorske vatre priziva se Buga; pri tome se u vatru baca malo tabaka ili masti. Šamani u svojim pesmama održavaju vezu između Buge i tri ravni sveta, što je Elijade opisao kao model klasičnog šamanizma.

Evenkijsko šamansko znanje tradicionalno se prenosilo usmeno, često u liniji od majke ka ćerki ili od oca ka sinu. Sovjetska represija tridesetih godina 20. veka snažno je prekinula te linije; G. M. Vasilevič je u delu Ewenki (1969) uspela da dokumentuje još neke od poslednjih praktičara.

U današnjoj praksi Buga-kompleks doživljava obnovu u Evenkijskoj autonomnoj oblasti i u nekoliko naselja Republike Saha. Mladi praktičari se oslanjaju na zapise Širokogorova, izuzetan slučaj u kojem zapadno-akademska etnografija postaje izvor reinvencije autohtone religije.

Naučno opisano: apotropejske prakse odnosile su se pre svega na zle duhove Hargi (često nazivane „Buga-Tungus“ štetom, jer se shvataju kao senovita strana Buge): spaljivanje određenih biljaka pored logorske vatre, nošenje malih koštanih privezaka, postavljanje izrezbarenih „figura čuvara“ (seven) na raskrsnicama puteva.

Figure seven jedan su od najkarakterističnijih elemenata evenkijske materijalne kulture. To su najčešće male izrezbarene drvene figurice sa umetnutim očima, koje se postavljaju na potporne stubove, drveće ili kućne pragove. Smatrane su „prebivalištem“ manjih duhova pomoćnika koji su delovali po nalogu šamana.

Posebna praksa je čura–ritual: pre nego što se stupi na nepoznato mesto, baca se prstohvat tabaka ili sitan novčić u sneg ili na tlo, uz prizivanje „Buga, učini me malim“. Ovaj oblik učtivosti prema univerzumu predstavlja klasičnu animističku šemu.

Predstava o Bugi srodna je starosibirskom Numu Samojeda i tipološki uporediva sa kineskim Tianom, u oba slučaja nebo i vrhovno božanstvo spajaju se u jedan pojam. Postoje funkcionalne paralele sa polinežanskim pojmovima mana/atua, mada genetska veza ne postoji.

Specifičnost Evenka jeste spajanje „univerzuma“ i „vrhovnog boga“ u jednu jedinu reč, što ide i dalje od polisemičnog vokabulara Tengrija. Sa stanovišta fenomenologije religije, Buga je time ekstremni primer spajanja numinoznosti i konkretnosti.

U južnosibirskom poređenju Buga se najviše može uporediti sa Tengrijem, manje sa Ülgenom, koji je već poprimio ličniji oblik. Ova razlika dozvoljava hronološko-slojevitu hipotezu: Buga verovatno predstavlja stariji sloj.

Klasična dela: Sergej Širokogorov: Psychomental Complex of the Tungus (1935); A. F. Anisimov: Religia ewenkov (1958); Mirča Elijade je tunguskog šamana učinio prototipom svog modela „klasičnog šamanizma“. Roberte Amajon i Andrej Znamenski su kasnije kritički revidirali ovaj model, zalažući se za veće uvažavanje lokalnih evenkijskih kategorija.

G. M. Vasilevič, sovjetska istraživačica, iznela je u delu Ewenki (Lenjingrad 1969) najobimniju sovjetsku monografiju o evenkijskoj religiji. Uprkos svojoj ideološkoj obojenosti, ostaje nezaobilazan korpus materijala.

Tri istraživačka pitanja obeležavaju raspravu o Bugi. Prvo: predstavlja li Buga pred-tengrijski sloj, u kojem „univerzum“ i „vrhovni bog“ još nisu bili razdvojeni? Anisimov i Širokogorov se zalažu za ovo tumačenje; kasniji istraživači (Amajon) preferiraju relativizovaniji model.

Drugo: kako se evenkijska praksa odnosi prema hipotezi o dene-jenisejskoj jezičkoj porodici, koja pretpostavlja srodničke veze između Evenka i severnoameričkih Atabaska? Ako ova hipoteza stoji, Buga-religija bi trebalo da pokazuje cirkumpolarna razgranjavanja.

Treće: kakvu budućnost ima današnja obnova Buga-kulta u Evenkijskoj oblasti, s obzirom na masivan pritisak rudarstva i naftne industrije? I ovde se istorija religije spaja sa ekološkom i političkom aktuelnošću.

Posebnu pažnju zaslužuje uloga Sergeja Širokogorova u istraživanju Buge. Širokogorov (1887–1939) bio je ruski etnograf koji je nakon Oktobarske revolucije otišao u izbeglištvo i od 1922. predavao u Kini.

Njegovo glavno delo Psychomental Complex of the Tungus (Šangaj, 1935) jedna je od prvih knjiga koja sistematski rekonstruiše nezapadni religijski sistem iz unutrašnje perspektive samih praktičara.

Širokogorov je stvorio pojam „šamanizam“ kao naučni termin, na osnovu tunguskog izraza šaman. Ova terminološka tvorba imala je dalekosežne naučne posledice: lokalni tunguski pojam pretvorila je u univerzalnu kategoriju. Andrej Znamenski je u delu Shamanism and Western Imagination (2007) kritički pratio ovu univerzalizaciju.

Današnja istraživanja Buge u ambivalentnom su odnosu prema Širokogorovu: s jedne strane njegov materijal je nezaobilazan, s druge strane u njegovom konceptu „psihomentalnog spajanja“ krije se esencijalistička pretpostavka koju savremena etnologija religije kritički dovodi u pitanje.

Ko želi da proučava Buga-kompleks u njegovoj širini, na pregledoj stranici Sibirsko-tengristička tradicija može pronaći najvažnije poveznice sa srodnim likovima kao što je Tengri (turska paralela) i jakutskim svetlosnim bićima aiyy.

Delo Sergeja Širokogorova Psychomental Complex of the Tungus (1935) je najvažniji primarni izvor. Delo A. F. Anisimova Religia ewenkov (Moskva 1958) je najvažnija sovjetska sinteza. Delo G. M. Vasileviča Ewenki (Lenjingrad 1969) upotpunjuje sliku obimnim materijalom.

Za kružno-polarni kontekst treba pomenuti dela Roberte Amajon La chasse à l’âme (1990) i Andreja Znamenskog Shamanism and Western Imagination (Oksford 2007). Ova dva dela su najvažnije korekcije klasičnog Elijadeovog modela.

Posebnu studiju zaslužuje uloga Buge u evenkijskoj šamanskoj inicijaciji. Širokogorov je u delu Psychomental Complex of the Tungus (1935) detaljno opisao više inicijacija: budući šaman prolazi kroz fazu teške „šamanske bolesti“, koja se tumači kao inicijacija, klasičan model koji je Elijade uopštio kao „inicijacijsku smrt i vaskrsenje“.

Buga u ovoj inicijaciji stoji kao viši nalogodavac: on šalje inicijacijsku bolest, on „cepa“ posvećenika, on ga uči putovanju kroz tri kosmičke ravni. Ova funkcija je u religijskoj antropologiji model na kome je izgrađeno istraživanje kružno-polarne inicijacije.

Roberte Amajon je taj model kritički revidirala u delu La chasse à l’âme (1990): ona evenkijsku inicijaciju tumači manje kao „mistično iskustvo“, a više kao socio-ekonomsku pregovaračku praksu. Oba tumačenja imaju svoju opravdanost i međusobno se nadopunjuju.

U istraživanju Buge javlja se više metodoloških problema. Prvo, Širokogorovljev pionirski rad je metodološki impresivan, ali je obeležen njegovim izbegličkim statusom i teorijskim polaznim stavovima. Andrej Znamenski je te polazne stavove kritički rekonstruisao.

Drugo, sovjetska represija tridesetih godina 20. veka teško je oštetila evenkijsku šamansku tradiciju; ono što danas posmatramo predstavlja rekonstrukciju na osnovu etnografskih tekstova. Ta rekonstrukcija zaslužuje sopstveno religijsko-sociološko istraživanje.

Treće, evenkijski jezik je danas ugrožen; sa njim se gubi i direktan pristup rečniku i predstavama vezanim za Bugu. Politika očuvanja jezika i politika očuvanja religije ovde postaju srodni problemi.

Prema klasifikaciji UNESCO-a, evenkijski jezik je „ugrožen“; danas ima samo nekoliko hiljada aktivnih govornika, uglavnom u Ruskoj Federaciji i u severnoj Kini. Sa jezikom se gubi i direktan pristup rečniku vezanom za Bugu i finim razlikama u evenkijskoj religiji.

Više inicijativa pokušava da zaustavi ovaj gubitak. Ruska akademija nauka (Institut za jezička istraživanja) i Univerzitet u Ulan-Udeu sprovode programe dokumentacije; u Narodnoj Republici Kini postoji sličan pokušaj za mandžursko-tunguzičku jezičku porodicu.

Ovo je naučno relevantno jer su religija i jezik tesno povezani. Gubitak evenkijske reči buga značio bi i gubitak specifičnog pojma religije. Očuvanje jezika i očuvanje religije ovde postaju srodni projekti.

Perspektiva kružno-polarnog poređenja pokazuje Bugu kao člana široke porodice „univerzalnih visokih božanstava“, koja se prostire od Skandinavije (samski Radien) preko Sibira (samojedski Num, evenkijski Buga) do Severne Amerike (algonkinski Manitu, inuitska Sila). U svim slučajevima nebo, univerzum i visoko božanstvo spajaju se u jedan pojam.

Ovo kružno-polarno granatanje predmet je intenzivnog istraživanja. Juha Pentikäinen je u delu Shamanism and Culture (1998) dao sistematičan pregled; Mihalj Hopal je u delu Shamans and Traditions (2007) proširio mađarsko-sibirsko poređenje.

Da li se radi o genetskom srodstvu (paleosibirski supstrati koji su se širili u svim pravcima) ili o tipološkoj konvergenciji (iste funkcije pod istim ekološkim uslovima), ostaje predmet spora. Buga je jedan od najbogatije dokumentovanih primera.

Evenkijska religija je tesno povezana sa ekonomijom tundre zasnovanom na irvasima. Buga je istovremeno visoki bog i „vlasnik“ irvasa, bez njegove dozvole ne može se loviti nijedan irvas. Ritualno prizivanje Buge pre lova zato nije samo pobožnost, već ekonomska praksa.

A. F. Anisimov je u delu Religia ewenkov (1958) detaljno opisao tu povezanost. Ona pripada širokoj religijsko-antropološkoj tradiciji koja religiju i ekonomiju ne razdvaja kao odvojene sfere, već ih shvata kao integrisani životni proces.

U današnjoj Ruskoj Federaciji evenkijska ekonomija tundre snažno je ugrožena rudarstvom, naftnom industrijom i klimatskim promenama. Sa njom je ugrožen i Buga-kompleks, religijsko-ekološko polje istraživanja prvog reda.