Гуан Јин

Авалокитешвара и индијска позадина

Име Авалокитешвара („милосрдни господар који гледа надоле“) први пут се јавља у индијским махајана сутрама од 1. до 3. вијека наше ере. Поглавље 25 Лотос-сутре (Садхармапундарика) посвећено је овом бодисатви и описује његове бројне манифестације, којима се обраћа бићима у најразличитијим невољама.

Ово поглавље је у Кини рано пренешено као самостална сутра под називом „Гуањин Јинг“ и до данас је једно од најчитанијих канонских списа кинеског будизма.

Још једно кључно дјело је Каранда-вјуха-сутра (око 4. вијека), која систематски развија космичко значење Авалокитесхваре. У Индији је Авалокитешвара увијек приказиван јасно као мушкарац, са брковима и мушким обиљежјима.

Преношење у Кину

Први кинески превод Лотос-сутре, који је 286. године наше ере начинио Дхармаракса, уводи бодисатву под именом Гуангшиин. Следећи, утицајнији превод Кумараџиве (406) успоставља облик Гуаншиин, који је због табу-имена цара Танг Тајзонга (Ли Шимин) касније скраћен у Гуањин.

У првим вековима кинеског пријема, Гуањин је још јасно мушког рода; рани прикази из пећина Јунганг (5. вијек) и Лонгмен (5. до 7. вијек) приказују мушког или барем родно неутралног бодисатву.

Родна трансформација

Од 9. до 10. вијека почиње иконографски помак у којем Гуањин све више добија женске црте. У доба династије Song (960–1279), женски приказ је постао доминантан.

Чун-фанг Ју је у темељној студији „Куан-yin. The Chinese Transformation of Avalokitesvara“ (Њујорк 2001) показала да ова трансформација није била јединствен догађај, већ дуготрајан процес у којем је дјеловало више фактора.

Прво, кинеско поимање снажније је поистовјетило милосрђе са женском основном фигуром. Друго, настале су кинеске хагиографије које су приповиједале о женском поријеклу Гуањин, посебно легенда о принцези Миаошан. Треће, важну улогу имале су конкретне жене носиоци Гуањин култа, као „Мадоне са корпом риба“.

Легенда о Миаошан

Најутјецајнија хагиографска прича је она о принцези Миаошан, која је у 11. и 12. вијеку писмено фиксирана у више варијанти.

Према предању, Миаошан је била најмлађа кћерка једног краља која је одбила да се уда и умјесто тога изабрала религиозни живот. Отац ју је прогонио, на крају је била затворена у манастир, из којег је побјегла након више покушаја убиства.

Када је отац касније тешко оболео, она му је жртвовала своје очи и руке као лијек, након чега је божанском интервенцијом добила хиљаду очију и хиљаду руку.

Ова прича повезује иконографски облик „Гуањин са хиљаду руку“ са кинеском породичном етиком. Glen Dadbridž је у дјелу „The Legend of Miao-shan“ (Лондон 1978) детаљно истражио историју текста и религијске импликације ове приче.

Иконографски облици

Гуањин је у кинеској традицији развила бројне манифестације. „Гуањин са врчем воде“ (Јанглију Гуањин) држи грану врбе и вазу са чистом водом, коју прска ради чишћења. „Гуањин у бијелој одјећи“ (Бајји Гуањин) носи дугу бијелу хаљину, која симболизује чистоту и њену везу са облацима и маглом.

„Гуањин са хиљаду руку“ (Чјеншоу Чјењан Гуањин) је иконографски најгушћи облик. „Гуањин која доноси дјецу“ (Сонгдзи Гуањин) приказује је са дјететом у рукама и она је заштитница жена које желе дјецу.

„Гуањин са корпом за рибу“ (Јулан Гуањин) потиче од народне легенде о младој жени натприродне лепоте која је, умирући, на крају открила да је манифестација Гуањин.

Острво Путуо Шан

Најсветије поклоничко место у оквиру култа Гуањин је острво Путуо Шан (Путуо Шан) испред обале провинције Џеђијанг (Џеџијанг). То је једна од четири света планине кинеског будизма и традиционално се сматра земаљском манифестацијом острва Поталака (Поталака), које се у Аватамсака-сутри описује као боравиште Авалокитешваре.

Ходочашће на Путуо документовано је од 10. века, а већи део данас видљиве храмовне архитектуре потиче из времена династија Минг и Ћинг. Ђин-фанг Ју (Чун-фанг Ју) је у посебној студији («Pilgrims and Sacred Sites in China», Беркли 1992) религиоетнографски документовала путуанско ходочашће.

Ширење у источној Азији

Из Кине се женски облик Гуањин проширио у Кореју (Гванеум), Јапан (Канон), Вијетнам (Куан Ам) и у кинеску дијаспору широм света. У Јапану полна конотација није толико једнозначно женска, многи прикази Канона су андрогини.

У теравадском будизму југоисточне Азије Гуањин изостаје, јер је тамо култ бодисатви уопште мање изражен. Посебну рецепцију ова фигура доживела је у кинеском хришћанству: језуитска мисија касног периода Минг и раног периода Ћинг сликала је приказе Богородице у визуелном језику Гуањин обучене у бело, што је довело до самосвојне међукултурне сликарске традиције.

Гуан Јин и Марија

Типолошка паралела између Гуанјин и католичке Марије више пута је разматрана у религионистиці. Обе су женски ликови сажаљења који делују као заступнице за молбе верника, обе се приказују у белим одорама и са децом.

Паралела није историјски условљена, пошто се Гуан Јин развила пре сваке значајније хришћанске мисије у Кини. Она, међутим, указује на упоредиву религијско-психолошку функцију женски конотиране фигуре сажаљења у две снажно патријархално обликоване религијске традиције.

Религиознонаучна класификация

Поштовање Гуанјин је најупечатљивији пример културног превођења индијске спасоносне фигуре у источноазијски контекст. Оно показује да будистички ликови учења нису статични, већ у сусрету с новим културама могу проћи кроз дубоке трансформације.

Авалокитешвара у Тибету постаје Ченрезиг (полно мушки или неутрални), у Кини Гуанјин (женска), у Јапану Канон (често androgyn).

Ова разлика превазилази чисто иконографско и додирује само разумевање тога шта је фигура бодисатве. Чун-фанг Ју описује ову плуралност као „полиморфизам“ концепта бодисатве, у коме се битна функција, свеобухватно сажаљење, изражава у контекстуално специфичним обликима.

Извори и додатна литература

Путуо Шан и ходочасничка традиција

Острво Путуо Шан поред обале Џеђијанга је најважније светилиште Гуан Јин и истовремено једно од историјски најзначајнијих ходочасничких одредишта Кине. Идентификација острва с митским Поталаком, пребивалиштем Авалокитешваре из Аватамсака-сутре, извршена је у 10. веку.

Позната прича говори да је јапански монах Егаку хтео да однесе кип Гуанјин из једног континенталног храма у Јапан, али је брод у олуји пловио на обалу код Путуа.

Егаку је то схватио као знак да кип желе да остане тамо, и на том месту је основао храм. Ова прича је легендарна, али одражава близак историјски однос између кинеских и јапанских будистичких центара.

Данас на Путуу живи око хиљаду и двеста монаха и монахиња, а ходочашће се вишеструко увећало од економског отварања Кине 1978. године. Чун-фанг Ју је у «Pilgrims and Sacred Sites in China» документовала ходочасничку праксу.

Гуан Јин са хиљаду руку

Иконографски облик Ћиеншоу Ћиенјен Гуањин («Хиљаду руку, хиљаду очију») један је од најпознатијих манифестација.

У буквалном смислу она ипак готово никад нема хиљаду руку: у већини приказа има четрдесет великих главних руку, а око њих су симболично приказане додатне руке. Свака рука носи сопствени атрибут, од цвета лотоса преко мача до малог лика Буде.

На длановима су уцртане мале очи, које симболизују будну самилост усмерену у сва правца. Религиознисторијски корен овог облика лежи у Сахасрабхуја-Авалокитешвара-сутри, која је преведена са санскрита у доба династије Танг.

Кинеска хагиографија 11. до 12. века повезује хиљаду руку са легендом о Мјаошан, у којој је принцеза, након што је изгубила очи и руке, уз божју помоћ добила ове умножене удове.

Гуан Јин и кинеска народна религија

Гуан Јин је једина будистичка фигура која је у кинеској народној религији стекла потпуно самосталан положај. Поштује се у будистичким храмовима, као и у народнорелигијским светилиштима, на породичним жртвеницима и у небудистичким контекстима. У кинеској дијаспори она је често једино будистичко божанство присутно у дому.

„Гуан Јин која доноси децу” (Сонгдзи Гуан Јин) посебно поштују жене које желе да имају дете, приношењем црвеног конца, дечје одеће и симболичних дарова.

Ова народна пракса нема директан канонски корен, она је прилагођавање опште функције самилости конкретној животној стварности. Čün-фанг Ји и Ен Бирел су независно једна од друге нагласиле да је народнорелигијско усвајање Гуан Јин било права покретачка сила њеног ширења.

Гуан Јин у музици и књижевности

Књижевна обрада Гуан Јин је обимна. Народнорелигијска песма „Гуан Јин Геге” („Хвалоспев Гуан Јин”) веома је распрострањена у кинеском говорном свету.

У модерној кинеској популарној музици постоје бројне песме које се директно обраћају Гуан Јин, а при том се певачице не изјашњавају као религиозне. У модерном тајванском филму Гуан Јин је присутна као заштитна фигура у бројним породичним драмама.

Ово културно присуство је религијско-социолошки важно: Гуан Јин је изван уског религијског деловања постала опште кинеско културно симбол.

Поглавље 25 Лотосове сутре

„Поглавље о универзалним вратима” (Авалокитешвара-Самантамукха-Париварта, на кинеском Pumen Pin) представља 25. поглавље Садхармапундарике (Лотосове сутре). Преведено је на кинески у 3. веку од стране Дхармаракше, а у 5. веку поново од стране Кумараџиве.

Кумараџивина верзија постала је стандардна литургија. Поглавље описује 33 манифестације бодисатве и наводи да се Авалокитешвара јавља у сваком облику који је потребан за спасење бића, укључујући и женске форме.

Број 33 је историјски релевантан, одговара 33 деве индијског пантеона и постао је у Источној Азији, како у Јапану (33 Авалокитешварина ходочасничка пута), тако и у Кореји и Кини, структурни елемент литургије. Поглавље се у кинеским манастирима самостално изговара и сматра се најчитанијим појединачним списом кинеског будизма.

Хиљадоруки облик (Ђјеншоу Гуањин)

Једанаестоглава и хиљадорука манифестација Гуањин разрађена је у „Нилакантха-Дхарани-сутри” (на кинеском Ђјеншоу ђинг, преведена између 7. и 8. века). Овај облик, на санскриту Сахасрабхуџа-Авалокитешвара, спаја представу о неограниченој спремности за помоћ са иконографском визуализацијом хиљаду симболичких руку. Свака рука носи по један атрибут: точак, лотос, драгуљ који испуњава жеље, ваџру, мач, суд, огледало, лук, посуду, круну.

Тибетанска традиција познаје паралелан облик Ченрезиг (sPyan рас gzigs), који се сматра духовним кореном инкарнације Далај Ламе.

У Јапану је облик Сенџу Канон постао централно главно божанство неколико манастира, на пример Санџусанген-до у Кјоту, где је сачувано 1001 статуа Сенџу из 13. века, у природној величини.

Ходочасничка традиција Путуошана

Планина Путуо (Путуошан) у Источнокинеском мору код обале Џеђијанга од 10. века представља централно ходочасничко одредиште култа Гуањин. Поистовећивање планине са индијском Поталаком, пребивалиштем Авалокитешваре према Аватамсака-сутри, потиче од јапанског монаха Егакуа из 916. године.

Егаку је, према предању, покушао да однесе статуу Гуањин са Вутаишана у Јапан, али је због олуја био принуђен да се склони на Путуошан, што је протумачио као знак да статуу треба подићи баш тамо. Ова оснивачка легенда је религијско-социолошки значајна, она повезује источноазијско поштовање Гуањин са транснационалном ходочасничком географијом.

Čün-фанг Ји („Куан-yin: The Chinese Transformation of Avalokiteshvara”, Њујорк 2001) препознала је традицију Путуошана као најважнију чворну тачку кинеског поштовања Гуањин и детаљно документовала њен непрекидан развој од династије Song до династије Ћинг.

Гуањин у популарној књижевности

Гуањин се јавља као активан лик у неколико главних дела кинеске књижевности. У роману «Сијоу Ји» (Путовање на запад, 16. век) она је божанство које покреће радњу, шаље монаха Сјуанцанга на путовање на запад и опремљује га мајмуном Sun Wukongom и осталим пратиоцима.

У роману «Фенгшен Јањи» (Roman о протеривању богова, 16. век) она интервенише у сукобу између династија Шанг и Џоу.

У роману «Хунглоу Менг» (San о црвеној одаји, 18. век) помиње се као споредни лик. Њено присуство у књижевности појачало је народно религиозно поштовање и довело до стандардне иконографије.

У народном веровању Гуањин се призива у посебним животним ситуацијама: када се жели дете, приликом порођаја, у болести и у поморској невољи. «Ћерка Змајевог краља» (Long-nü) и «млади Златни дечак» (Шанцаи), који је у источноазијској иконографији прате, ликови су из Лотосовог сутре и Гандавјуха сутре.

Гуањин са Јужног мора и заштита помораца

Посебан регионални облик јесте «Гуањин са Јужног мора» (Нанхај Гуањин), која се поштује као заштитничко божанство помораца. Овај облик је изразито присутан у приобалним регионима Фуџиан и Гуангдонг, као и међу кинеским дијаспорским заједницама у југоисточној Азији.

Тамо је истовремено конкурент и сарадник Мазу, богињи мора, која има свој сопствени култ, али се такође може тумачити као манифестација Гуањин.

Стандардна литургијска химна «Нанхај Гуањин Тонгзи» се изговара на многим бродовима пре поласка.

Религијско-феноменолошко питање трансформације рода

Трансформација Авалокитесхваре, у Индији замишљеног као мушко божанство, у кинеску Гуањин поштовану као женско биће, представља централно поље истраживања компаративне науке о религији.

Чун-фанг Ју идентификује неколико фактора: сродност са женским даоистичким божанствима као што су Си Вангму и Мазу, компатибилност са конфучијанским идеалима женске врлине, изричито помињање женских манифестација у 25. поглављу Лотосове сутре, као и легенду о Миао-shan, која пружа женску хагиографију.

Овај процес трансформације одвијао се постепено током неколико векова, од 8. до 13. века, без наглог прелома. На северу Кине мушки прикази Гуањин дуже су остали у употреби, док се на југу Кине женски облик раније усталио.

Барбара Reed је ову регионалну разноликост документовала у својој студији »The Gender Symbolism of Kuan-yin Бодхисаттва« (1992). Напетост између индијског порекла и кинеске праксе чини Гуањин кључним примером инкултурације у историји религије.

Често постављана питања

Је ли Гуан Јин мушко или женско биће? Изворно (у Индији, као Авалокитешвара) мушко. У кинеској трансформацији, од 9. до 10. века, постала је женско бодхисатва. Оба облика приказивања паралелно су присутна у источној Азији.

Шта је легенда о Мјаошан? Кинеска хагиографија настала између 11. и 12. века, која приказује Гуан Јин као бившу принцезу Мјаошан која жртвује очи и руке свом оцу и тиме постаје хиљадорука бодхисатва.

Где се налази најважније светиште Гуан Јин? Острво Путуо Шан код обале провинције Џеџијанг, једна од четири света планине кинеског будизма.

Каква је веза Гуан Јин са Девицом Маријом? Директне историјске везе нема, јер се Гуањин развила прије хришћанске мисије у Кини. Структурне паралеле између ова два женска лика милосрђа занимљиве су са религијско-феноменолошког становишта, али се не могу приписати преузимању.

Гуан Јин, кинеска богиња милосрђа

Садржај