Guan Yin

Avalokiteshvara i indijska pozadina

Ime Avalokiteshvara („milosrdni gospodar koji gleda nadole“) prvi put se javlja u indijskim mahajana sutrama od 1. do 3. vijeka naše ere. Poglavlje 24 Lotos-sutre (Sadharmapundarika) posvećeno je ovom bodisatvi i opisuje njegove brojne manifestacije, kojima se obraća bićima u najrazličitijim nevoljama.

Ovo poglavlje je u Kini rano prenešeno kao samostalna sutra pod nazivom „Guanyin Jing“ i do danas je jedno od najčitanijih kanonskih spisa kineskog budizma.

Još jedno ključno djelo je Karanda-vjuha-sutra (oko 4. vijeka), koja sistematski razvija kosmičko značenje Avalokiteshvare. U Indiji je Avalokiteshvara uvijek prikazivan jasno kao muškarac, sa brkovima i muškim obilježjima.

Prenošenje u Kinu

Prvi kineski prevod Lotos-sutre, koji je 286. godine naše ere načinio Dharmaraksa, uvodi bodisatvu pod imenom Guangshiyin. Sledeći, uticajniji prevod Kumaradžive (406) uspostavlja oblik Guanshiyin, koji je zbog tabu-imena cara Tang Taizonga (Li Šimin) kasnije skraćen u Guanyin.

U prvim vekovima kineskog prijema, Guanyin je još jasno muškog roda; rani prikazi iz pećina Jungang (5. vijek) i Longmen (5. do 7. vijek) prikazuju muškog ili barem rodno neutralnog bodisatvu.

Rodna transformacija

Od 9. do 10. vijeka počinje ikonografski pomak u kojem Guanyin sve više dobija ženske crte. U doba dinastije Song (960–1279), ženski prikaz je postao dominantan.

Čun-fang Ju je u temeljnoj studiji „Kuan-yin. The Chinese Transformation of Avalokitesvara“ (Njujork 2001) pokazala da ova transformacija nije bila jedinstven događaj, već dugotrajan proces u kojem je djelovalo više faktora.

Prvo, kinesko poimanje snažnije je poistovjetilo milosrđe sa ženskom osnovnom figurom. Drugo, nastale su kineske hagiografije koje su pripovijedale o ženskom porijeklu Guanyin, posebno legenda o princezi Miaošan. Treće, važnu ulogu imale su konkretne žene nosioci Guanyin kulta, kao „Madone sa korpom riba“.

Legenda o Miaošan

Najutjecajnija hagiografska priča je ona o princezi Miaošan, koja je u 11. i 12. vijeku pismeno fiksirana u više varijanti.

Prema predanju, Miaošan je bila najmlađa kćerka jednog kralja koja je odbila da se uda i umjesto toga izabrala religiozni život. Otac ju je progonio, na kraju je bila zatvorena u manastir, iz kojeg je pobjegla nakon više pokušaja ubistva.

Kada je otac kasnije teško oboleo, ona mu je žrtvovala svoje oči i ruke kao lijek, nakon čega je božanskom intervencijom dobila hiljadu očiju i hiljadu ruku.

Ova priča povezuje ikonografski oblik „Guanyin sa hiljadu ruku“ sa kineskom porodičnom etikom. Glen Dadbridž je u djelu „The Legend of Miao-shan“ (London 1978) detaljno istražio istoriju teksta i religijske implikacije ove priče.

Ikonografski oblici

Guanyin je u kineskoj tradiciji razvila brojne manifestacije. „Guanyin sa vrčem vode“ (Jangliju Guanyin) drži granu vrbe i vazu sa čistom vodom, koju prska radi čišćenja. „Guanyin u bijeloj odjeći“ (Bajji Guanyin) nosi dugu bijelu haljinu, koja simbolizuje čistotu i njenu vezu sa oblacima i maglom.

„Guanyin sa hiljadu ruku“ (Čjenšou Čjenjan Guanyin) je ikonografski najgušći oblik. „Guanyin koja donosi djecu“ (Songdzi Guanyin) prikazuje je sa djetetom u rukama i ona je zaštitnica žena koje žele djecu.

„Guanyin sa korpom za ribu“ (Julan Guanyin) potiče od narodne legende o mladoj ženi natprirodne lepote koja je, umirući, na kraju otkrila da je manifestacija Guanyin.

Ostrvo Putuo Šan

Најсветије поклоничко место у оквиру култа Гуањин је острво Путуо Шан (Putuo Shan) испред обале провинције Џеђијанг (Zhejiang). То је једна од четири света планине кинеског будизма и традиционално се сматра земаљском манифестацијом острва Поталака (Potalaka), које се у Аватамсака-сутри описује као боравиште Авалокитешваре.

Ходочашће на Путуо документовано је од 10. века, а већи део данас видљиве храмовне архитектуре потиче из времена династија Минг и Ћинг. Ђин-фанг Ју (Chün-fang Yü) је у посебној студији («Pilgrims and Sacred Sites in China», Berkeley 1992) религиоетнографски документовала путуанско ходочашће.

Ширење у источној Азији

Из Кине се женски облик Гуањин проширио у Кореју (Гванеум), Јапан (Канон), Вијетнам (Куан Ам) и у кинеску дијаспору широм света. У Јапану полна конотација није толико једнозначно женска, многи прикази Канона су андрогини.

У теравадском будизму југоисточне Азије Гуањин изостаје, јер је тамо култ бодисатви уопште мање изражен. Посебну рецепцију ова фигура доживела је у кинеском хришћанству: језуитска мисија касног периода Минг и раног периода Ћинг сликала је приказе Богородице у визуелном језику Гуањин обучене у бело, што је довело до самосвојне међукултурне сликарске традиције.

Гуан Јин и Марија

Типолошка паралела између Гуанјин и католичке Марије више пута је разматрана у религионистиці. Обе су женски ликови сажаљења који делују као заступнице за молбе верника, обе се приказују у белим одорама и са децом.

Паралела није историјски условљена, пошто се Гуан Јин развила пре сваке значајније хришћанске мисије у Кини. Она, међутим, указује на упоредиву религијско-психолошку функцију женски конотиране фигуре сажаљења у две снажно патријархално обликоване религијске традиције. Јохен Кандел (Jochen Kandel) је у делу «Marienbilder und Guanyin-Bilder. Eine vergleichende Ikonographie» (Würzburg 1995) систематски обрадио сликовни материјал.

Religиознонаучна класификация

Поштовање Гуанјин је најупечатљивији пример културног превођења индијске спасоносне фигуре у источноазијски контекст. Оно показује да будистички ликови учења нису статични, већ у сусрету с новим културама могу проћи кроз дубоке трансформације.

Авалокитешвара у Тибету постаје Ченрезиг (полно мушки или неутрални), у Кини Гуанјин (женска), у Јапану Канон (често androgyn).

Ова разлика превазилази чисто иконографско и додирује само разумевање тога шта је фигура бодисатве. Чун-фанг Ју описује ову плуралност као „полиморфизам“ концепта бодисатве, у коме се битна функција, свеобухватно сажаљење, изражава у контекстуално специфичним обликима.

Извори и додатна литература

Путуо Шан и ходочасничка традиција

Острво Путуо Шан поред обале Џеђијанга је најважније светилиште Гуан Јин и истовремено једно од историјски најзначајнијих ходочасничких одредишта Кине. Идентификација острва с митским Поталаком, пребивалиштем Авалокитешваре из Аватамсака-сутре, званично је извршена у 9. веку.

Позната прича говори да је јапански монах Егаку хтео да однесе кип Гуанјин из једног континенталног храма у Јапан, али је брод у олуји пловио на обалу код Путуа.

Егаку је то схватио као знак да кип желе да остане тамо, и на том месту је основао храм. Ова прича је легендарна, али одражава близак историјски однос између кинеских и јапанских будистичких центара.

Данас на Путуу живи око хиљаду и двеста монаха и монахиња, а ходочашће се вишеструко увећало од економског отварања Кине 1978. године. Чун-фанг Ју је у «Pilgrims and Sacred Sites in China» документовала ходочасничку праксу.

Гуан Јин са хиљаду руку

Иконографски облик Ћиеншоу Ћиенјен Гуањин («Хиљаду руку, хиљаду очију») један је од најпознатијих манифестација.

У буквалном смислу она ипак готово никад нема хиљаду руку: у већини приказа има четрдесет великих главних руку, а око њих су симболично приказане додатне руке. Свака рука носи сопствени атрибут, од цвета лотоса преко мача до малог лика Буде.

На длановима су уцртане мале очи, које симболизују будну самилост усмерену у сва правца. Религиознисторијски корен овог облика лежи у Сахасрабхуја-Авалокитешвара-сутри, која је преведена са санскрита у доба династије Танг.

Канонска биографија повезује хиљаду руку са легендом о Мјаошан, у којој је принцеза, након што је изгубила очи и руке, уз божју помоћ добила ове умножене удове.

Guan Jin i kineska narodna religija

Guan Jin je jedina budistička figura koja je u kineskoj narodnoj religiji stekla potpuno samostalan položaj. Poštuje se u budističkim hramovima, kao i u narodnoreligijskim svetilištima, na porodičnim žrtvenicima i u nebudističkim kontekstima. U kineskoj dijaspori ona je često jedino budističko božanstvo prisutno u domu.

„Guan Jin koja donosi decu” (Songdzi Guan Jin) posebno poštuju žene koje žele da imaju dete, prinošenjem crvenog konca, dečje odeće i simboličnih darova.

Ova narodna praksa nema direktan kanonski koren, ona je prilagođavanje opšte funkcije samilosti konkretnoj životnoj stvarnosti. Čün-fang Ji i En Birel su nezavisno jedna od druge naglasile da je narodnoreligijsko usvajanje Guan Jin bilo prava pokretačka sila njenog širenja.

Guan Jin u muzici i književnosti

Književna obrada Guan Jin je obimna. Narodnoreligijska pesma „Guan Jin Gege” („Hvalospev Guan Jin”) veoma je rasprostranjena u kineskom govornom svetu.

U modernoj kineskoj popularnoj muzici postoje brojne pesme koje se direktno obraćaju Guan Jin, a pri tom se pevačice ne izjašnjavaju kao religiozne. U modernom tajvanskom filmu Guan Jin je prisutna kao zaštitna figura u brojnim porodičnim dramama.

Poznat primer je film „Eat Drink Man Woman” Enga Lija (1994), u kome slika Guan Jin u porodičnom domu predstavlja centralni simbol veze između generacija. Ovo kulturno prisustvo je religijsko-sociološki važno: Guan Jin je izvan uskog religijskog delovanja postala opšte kinesko kulturno simbol.

Poglavlje 25 Lotosove sutre

„Poglavlje o univerzalnim vratima” (Avalokitešvara-Samantamukha-Parivarta, na kineskom Pumen Pin) predstavlja 25. poglavlje Sadharmapundarike (Lotosove sutre). Prevedeno je na kineski u 3. veku od strane Dharmarakše, a u 5. veku ponovo od strane Kumaradžive.

Kumaradživina verzija postala je standardna liturgija. Poglavlje opisuje 33 manifestacije bodisatve i navodi da se Avalokitešvara javlja u svakom obliku koji je potreban za spasenje bića, uključujući i ženske forme.

Broj 33 je istorijski relevantan, odgovara 33 deve indijskog panteona i postao je u Istočnoj Aziji, kako u Japanu (33 Avalokitešvarina hodočasnička puta), tako i u Koreji i Kini, strukturni element liturgije. Poglavlje se u kineskim manastirima samostalno izgovara i smatra se najčitanijim pojedinačnim spisom kineskog budizma.

Hiljadoruki oblik (Đjenšou Guanjin)

Jedanaestoglava i hiljadoruka manifestacija Guanjin razrađena je u „Nilakantha-Dharani-sutri” (na kineskom Đjenšou đing, prevedena između 7. i 8. veka). Ovaj oblik, na sanskritu Sahasrabhudža-Avalokitešvara, spaja predstavu o neograničenoj spremnosti za pomoć sa ikonografskom vizualizacijom hiljadu simboličkih ruku. Svaka ruka nosi po jedan atribut: točak, lotos, dragulj koji ispunjava želje, vadžru, mač, sud, ogledalo, luk, posudu, krunu.

Tibetanska tradicija poznaje paralelan oblik Čenrezig (sPyan ras gzigs), koji se smatra duhovnim korenom inkarnacije Dalaj Lame.

U Japanu je oblik Sendžu Kanon postao centralno glavno božanstvo nekoliko manastira, na primer Sandžusangen-do u Kjotu, gde je sačuvano 1001 statua Sendžu iz 13. veka, u prirodnoj veličini. Džon Holt („Buddha in the Crown”, Njujork 1991) analizirao je religijsko-fenomenološku funkciju ove višeruke ikonografije.

Hodočasnička tradicija Putuošana

Planina Putuo (Putuošan) u Istočnokineskom moru kod obale Zhejianga od vremena dinastije Tang predstavlja centralno hodočasničko odredište kulta Guanjin. Poistovećivanje planine sa indijskom Potalakom, prebivalištem Avalokitešvare prema Avatamsaka-sutri, potiče od japanskog monaha Egakua iz 916. godine.

Egaku je, prema predanju, pokušao da odnese statuu Guanjin sa Vutaišana u Japan, ali je zbog oluja bio prinuđen da se skloni na Putuošan, što je protumačio kao znak da statuu treba podići baš tamo. Ova osnivačka legenda je religijsko-sociološki značajna, ona povezuje istočnoazijsko poštovanje Guanjin sa transnacionalnom hodočasničkom geografijom.

Čün-fang Ji („Kuan-yin: The Chinese Transformation of Avalokiteshvara”, Njujork 2001) prepoznala je tradiciju Putuošana kao najvažniju čvornu tačku kineske mariologije i detaljno dokumentovala njen neprekidan razvoj od dinastije Song do dinastije Ćing.

Guanjin u popularnoj književnosti

Guanyin se javlja kao aktivan lik u nekoliko glavnih dela kineske književnosti. U romanu «Xiyou Ji» (Putovanje na zapad, 16. vek) ona je božanstvo koje pokreće radnju, šalje monaha Xuanzanga na putovanje na zapad i opremljuje ga majmunom Sun Wukongom i ostalim pratiocima.

U romanu «Fengshen Yanyi» (Roman o proterivanju bogova, 16. vek) ona interveniše u sukobu između dinastija Šang i Džou.

U romanu «Honglou Meng» (San o crvenoj odaji, 18. vek) pominje se kao sporedni lik. Njeno prisustvo u književnosti pojačalo je narodno religiozno poštovanje i dovelo do standardne ikonografije.

U narodnom verovanju Guanyin se prizivа u posebnim životnim situacijama: kada se želi dete, prilikom porođaja, u bolesti i u pomorskoj nevolji. «Ćerka Zmajevog kralja» (Long-nü) i «mladi Zlatni dečak» (Shancai), koji je u istočnoazijskoj ikonografiji prate, likovi su iz Lotosovog sutre i Gandavyuha sutre.

Guanyin sa Južnog mora i zaštita pomoraca

Poseban regionalni oblik jeste «Guanyin sa Južnog mora» (Nanhai Guanyin), koja se poštuje kao zaštitničko božanstvo pomoraca. Ovaj oblik je izrazito prisutan u priobalnim regionima Fudžian i Guangdong, kao i među kineskim dijasporskim zajednicama u jugoistočnoj Aziji.

Tamo je istovremeno konkurent i saradnik Mazu, boginji mora, koja ima svoj sopstveni kult, ali se takođe može tumačiti kao manifestacija Guanyin.

Standardna liturgijska himna «Nanhai Guanyin Tongzi» se izgovara na mnogim brodovima pre polaska. Patricia Ebrey (»The Inner Quarters: Marriage and the Lives of Chinese Women in the Sung Period«, Berkeley 1993) posebno je istakla aspekt kulta Nanhai Guanyin specifičan za žene, jer su mnoge žene pomoraca prizivale Guanyin kao zaštitnicu odsutnih muževa.

Religijsko-fenomenološko pitanje transformacije roda

Transformacija Avalokiteshvare, u Indiji zamišljenog kao muško božanstvo, u kinesku Guanyin poštovanu kao žensko biće, predstavlja centralno polje istraživanja komparativne nauke o religiji.

Chün-fang Yü identifikuje nekoliko faktora: srodnost sa ženskim daoističkim božanstvima kao što su Xi Wangmu i Mazu, kompatibilnost sa konfučijanskim idealima ženske vrline, izričito pominjanje ženskih manifestacija u 25. poglavlju Lotosove sutre, kao i legendu o Miao-shan, koja pruža žensku hagiografiju.

Ovaj proces transformacije odvijao se postepeno tokom nekoliko vekova, od 8. do 13. veka, bez naglog preloma. Na severu Kine muški prikazi Guanyin duže su ostali u upotrebi, dok se na jugu Kine ženski oblik ranije ustalio.

Barbara Reed je ovu regionalnu raznolikost dokumentovala u svojoj studiji »The Gender Symbolism of Kuan-yin Bodhisattva« (1992). Napetost između indijskog porekla i kineske prakse čini Guanyin ključnim primerom inkulturacije u istoriji religije.

Често постављана питања

Je li Guan Yin muško ili žensko biće? Izvorno (u Indiji, kao Avalokiteshvara) muško. U kineskoj transformaciji, od 9. do 10. veka, postala je žensko bodhisatva. Oba oblika prikazivanja paralelno su prisutna u istočnoj Aziji.

Šta je legenda o Miaoshan? Kineska hagiografija nastala između 11. i 12. veka, koja prikazuje Guan Yin kao bivšu princezu Miaoshan koja žrtvuje oči i ruke svom ocu i time postaje hiljadoruka bodhisatva.

Gde se nalazi najvažnije svetište Guan Yin? Ostrvo Putuo Shan kod obale provincije Zhejiang, jedna od četiri sveta planine kineskog budizma.

Kakva je veza Guan Yin sa Devicom Marijom? Direktne istorijske veze nema, jer se Guanyin razvila prije hrišćanske misije u Kini. Strukturne paralele između ova dva ženska lika milosrđa zanimljive su sa religijsko-fenomenološkog stanovišta, ali se ne mogu pripisati preuzimanju.

Guan Yin, kineska boginja milosrđa

Садржај