Vant - etrurska krilata demonka i pratilja mrtvih

Vant, poput Haruna, spada u istaknute demone etrurskog podzemnog sveta. Često je prikazana kao pratilja mrtvih ili glasnica sudbine. U etrurskoj eshatologiji ima čvrsto mesto i često se javlja zajedno sa Harunom u prizorima razdvajanja i pratnje.

Larisa Bonfante i Erika Simon obrađivale su Vant u svojim delima o etrurskoj religiji. Ona je u etrurskoj slikarskoj umetnosti čest lik, često na sarkofazima i u grobnim slikarstvima.

Etrurska religija, u kojoj krilata pratiteljka mrtvih Vant ima svoje mesto, religiološki je posebno plodna baš zato što stoji između grčko-mediteranske i italsko-rimske predanja.

Masimo Palotino, Žak Erđon, Sibil Hejns, Mauro Kristofani i Đovani Kolona pokazali su u svojim istraživanjima da se radi o samostalnoj tradiciji, a ne o pukom izdanku.

Činjenica da Vant ispunjava jasno određenu zadaću pratiteljke mrtvih uklapa se u etrursku teologiju, koja je svoj panteon snažno strukturirala i dodeljivala funkcije. Starija priča o ‘misterioznoj’ ili ‘stranoj’ veri u bogove kod Etruraca ne odgovara istini: radi se o samostalnoj varijanti mediteranske religije.

Vant primerno pokazuje kako su Etrurci u italskoj religijskoj istoriji posredovali između grčkih uticaja i religije koja se tek formirala, rimske religije. Ova funkcija mosta čini njenu predanju naučno posebno značajnim.

Vantov perjani oblik su ranije brzo poistovećivali sa grčkim uzorima. Religijsko-etnološka istraživanja poslednjih decenija su, međutim, etrursku religiju prepoznala kao zatvoren, samostalan sistem i raniju tendenciju da se ona proglasi ‘izvedenom’ iz grčke religije zamenili preciznijim razmatranjem.

Ime Vant je potvrđeno na etrurskim slikovnim spomenicima i natpisima. Sigurno etimološko značenje nije rekonstruisano. Helmut Riksov Editio Minor dokumentuje ove potvrde.

Vant se ponekad javlja u množini, što ukazuje da je postojalo više Vant-demonki, slično kao što je postojalo više Harun-demona. Ova množina je religiofenomenološki interesantna.

Ime Vant se sreće na etrurskim slikovnim spomenicima, ali je zapisano na jeziku koji se smatra jezično izolovanim ili bi mogao pripadati pretpostavljenoj ‘tirsenskoj’ porodici zajedno sa lemnijskim i retijskim jezikom. Od 19. veka istraživanja radi na dešifrovanju ovih tekstova, bez mogućnosti da ih potpuno privede kraju.

Helmut Riksov Editio Minor predstavlja osnovnu epigrafsku zbirku etrurskog jezičkog korpusa i dokumentuje takođe natpisne potvrde za Vant. Danas se uz to nadovezuju Thesaurus Linguae Etruscae i onlajn baza podataka ETP (Etruscan Texts Project).

Pitanje porekla Etruraca ostaje nerazjašnjeno: Herodot je mislio na useljavanje iz Lidije, Dionisije Halikarnaški na domaći, italski postanak. Za razumevanje likova kao što je Vant to je religijsko-istorijski relevantno, jer se time otvara mogućnost pozivanja na maloazijske kultove.

Tesna povezanost jezičkih i epigrafskih istraživanja koristi i Vantovoj predanju: digitalna edicija etrurskih tekstova u ETP (Etruscan Texts Project) znatno olakšava komparativne studije. Meri-Lorans Hak i Vensan Žolive ovde su dali smerodavne doprinose.

Vant (Vanth) se u etrurskoj umetnosti prikazuje kao krilata žena, često s bakljom ili ključem. Njena perjana krila jasno je razlikuju od grčkog tipa Harona i približavaju je grčkim Erinijama ili figurama Erosa. Veza s ključem upućuje na njenu funkciju čuvarke vrata podzemnog sveta.

Na etrurskim sarkofazima i grobnim slikama (Tomba dei Vipinana u Tarkviniji) Vant se javlja u brojnim scenama. Njena odeća je često kratka i opasana, što ukazuje na slobodu kretanja. Larisa Bonfante (Larissa Bonfante) je ovu ikonografiju detaljno istražila.

Vant je pre svega dostupna kroz slikovna dela, a etrurska likovna umetnost se sa religiofenomenološke tačke gledišta pokazuje kao izuzetno bogata: zrcala, vaze, grobne slike i bronzani predmeti čine glavne izvore. Larisa Bonfante je ovu slikovnu tradiciju u svojim radovima priznala kao samostalnu, a ne kao pukog izdanka.

Vant se često javlja u etrurskim grobnim slikama u Tarkviniji, Cerveteriju i Vulčiju, koje spadaju u najvažnije izvore etrurske religije i eshatologije. U scenama gozbi, plesa i muzike, kao i u mitološkim epizodama, zagrobni život se prikazuje kao nastavak života.

Vant se često javlja zajedno sa Haronom (Charun) u scenama pratnje, što potvrđuje sklonost etrurske ikonografije ka scenama s više figura, narativnim vezama i simboličkim zgusnutostima. Ova slikovna govor predstavlja posebno polje istraživanja etrurske religijske ikonografije.

Vant se povremeno javlja u množini i pored drugih figura, što potvrđuje narativnu gustinu etrurske likovne umetnosti: jedno jedino zrcalo ili vaza može istovremeno nositi više mitoloških referenci. Ova zgusnutost prisiljava istraživače na pažljivu analizu konteksta.

Vant je deo složenog etrurskog sistema podzemnog sveta. Ona pratii mrtve u podzemlje, nekad sama, često zajedno sa Haronom. Njena funkcija je pre uloga „glasnika sudbine“ nego aktivnog izvršitelja smrti: ona dolazi kada dođe vreme i sprovodi mrtvog.

Žan-Rene Žano (Jean-René Jannot) opisuje etrursku predstavu o podzemnom svetu kao dobro strukturiran sistem sa jasno raspodeljenim funkcijama demona. Vant je u okviru tog sistema ženska pratilja, dok je Haron muški izvršitelj.

Etrurska mitologija nije sačuvana u razvijenim narativnim tekstovima, kakve poznaje grčka i rimska tradicija. Slika Vanta se može rekonstruisati samo kroz sintezu slikovnih izvora, natpisa i grčko-rimskog sekundarnog predanja, što zahteva metodološku pažnju.

Odnos etrurske i grčke mitologije je slojevit: s jedne strane, Etruri su preuzimali grčke mitove o Ahileju, Odiseju ili Edipu, a s druge strane su ih samostalno preoblikovali. Vant, koja nema tačan grčki pandan, pokazuje ovu samostalnu obradu; ova adaptacija je predmet intenzivnog istraživanja.

Vant se redovno javlja zajedno sa Haronom, što odgovara osnovnoj crti etrurske teologije: veću bogova (consensus deorum). Ni Tinija ne postupa sam, već se savetuje s drugim bogovima. Ovaj koncept se sa religiofenomenološke tačke gledišta smatra specifičnošću.

Pošto mitološka tradicija Etruraca nije sačuvana u zatvorenim pripovestima, funkcija Vanta se mora rekonstruisati iz slikovnih scena, natpisa i sekundarnih izvora. Kao pouzdan pristup pokazala se kombinacija etrurskog natpisa, grčkog slikovnog uzora i kontekstualnog tumačenja, što zahteva pažljivu interpretaciju.

Predanja o Vantu prenose se pretežno slikovno. Na sarkofazima i grobnim slikama ona se javlja u scenama razdvajanja: pokojnik se oprašta od živih, a Vant ga odvodi. Na nekim prikazima ona sedi u zamišljenoj pozi na kamenu i čeka smrt čoveka.

U etrurskoj adaptaciji grčkih mitova Vant se ponekad javlja u scenama u kojima nema grčki pandan, na primer prilikom smrti Ahileja. Ovo samostalno umetanje dokumentuje religijsku posebnost etrurske tradicije.

Disciplina Etrusca, etrursko sistem proricanja, obuhvatala je čitanje utrobe (haruspicina), tumačenje munja (fulguratio) i posmatranje ptica (auspicia). Prenešena od Etruraca na Rimljane, ostala je živa praksa sve do 4. veka n. e., a detaljno su je opisali Ciceron i Seneka.

Specijalizovane sveštenačke škole prenosile su Disciplina Etrusca. Njeni najvažniji tekstovi bili su Libri Rituales, Libri Haruspicini i Libri Fulgurales. Nisu sačuvani, ali se delimično mogu rekonstruisati preko citata kod Cicerona, Festa i Makrobija.

Vezanost za grad obeležavala je etrurski kult: Tarkvinija, u čijim grobnicama se Vant često javlja, imala je sopstvene glavne kultove i religijske posebnosti, kao i Cere, Vulči, Veji, Klusijum, Volsiniji, Kortona, Perudža, Arezo, Volterra, Populonija i Rozele.

Disciplina Etrusca čini koherentan religijsko-divinatorski sistem i ubraja se u visoko razvijene prakse proricanja antike. Sistematski preuzeta od Rimljana, ostala je u praksi sve do kasne antike, što predstavlja istorijski zapaženu kontinuitet.

Vant, kao ni Karun, nije bila ‘obožavana’ na način na koji su to bili olimpski atua. Njena povezanost bila je prevashodno vezana za kontekst sahranjivanja: prikazi Vant krasili su sarkofage i urne za pepeo, a formule vezane za Vant možda su izgovarane tokom pogrebnih rituala.

Polaganje prikaza Vant u grobove imalo je simpatetičku funkciju: trebalo je da olakša pokojniku put u podzemni svet i učini prisustvo demonke opipljivim.

U arhitektonskom smislu, etrurski hramovi predstavljaju samostalnu celinu: tuskanski stil predstavlja poseban stubni red, koji Vitruvije opisuje u delu De Architectura. Osnove tih hramova ističu celu i široku frontalnu halu, čime se jasno razlikuju od grčkih uzora.

Etrurski hramovi često su bili monumentalno građeni. Kao arhitektonsko svedočanstvo etrurske religioznosti u ranom Rimu smatra se Jupiterov hram na Kapitolu, koji su podigli etrurski arhitekti i umetnici, pre svega Vulka iz Veja.

Svake godine etrurski savez dvanaest gradova okupljao se na Fanum Voltumnae kod Volsinija radi verskog i političkog zasedanja. Voltumna, savezno božanstvo etrurskog državnog saveza, imao je pritom nadređeni religijski značaj.

Etrurski hramovi počivali su često na temeljima od tufa, imali gornje strukture od drveta i bili ukrašeni terakotom. Čuvena statua Apolona iz Veja, delo Vulke, smatra se glavnim arhitektonskim i religijskim svedočanstvom ove tradicije.

Vant je u zaštitnim kontekstima pre svega bila prizivana u pogrebnim i žalnim ritualima. Nije bila ‘zaštitnica’ u pozitivnom smislu, već neophodna pratilja u prelasku iz života u smrt.

Apotropejske prakse protiv preranog javljanja Vant manje su potvrđene nego kod Karuna. Ona uopšteno deluje manje pretećom, više kao prirodna sila sudbine.

Brojni apotropejski simboli su bili deo etrurske zaštitne prakse: falusni amuleti, prikazi Gorgone, simboli oka, bule i određene formule. Slikovni jezik ovih zaštitnih simbola istražila je Larisa Bonfante u delu Etruscan Mirrors (1980 i dalje).

U etrurskoj kulturi bili su široko rasprostranjeni apotropejski simboli kao oko Tinije, falusni amuleti i prikazi Gorgone. Krasili su hramove, grobove, kućne svetilišta i lične predmete; u rimskom i mediteranskom narodnom verovanju ova praksa je nastavljena.

Etrurska zaštitna praksa bila je u tesnoj vezi sa Disciplina Etrusca. Pre važnih poduhvata, kao osnivanja grada, ratnog pohoda ili gradnje kuće, redovno se pribegavalo proricanju.

U etrurskoj religiji zaštitna tradicija i Disciplina Etrusca su tesno povezane. Ko je vršio zaštitni ritual, često je istovremeno pozivao haruspika ili avgura. Ova institucionalna veza je naučno karakteristična.

Vant se religiološki poredi sa grčkim Erinijama (Furijama), sa nordijskim valkirama, sa hrišćanskom tradicijom ‘svete sahrane’ ili sa iranskim daenama. Svima je zajedničko da su ženske pratilje mrtvih ili glasnice sudbine.

Specifično etrurska osobenost Vant jeste spajanje krila, buktinje/ključa i funkcije pratilje u jednoj figuri. Ova zgusnutost je fenomenološki religijski samostalna.

Interpretatio Romana dodelila je etrurskim bogovima rimska imena: od Tinije je postao Jupiter, od Uni Junona, od Menrve Minerva. Ova identifikacija je uglavnom bila selektivna, ne potpuna; istraživanja poslednjih pedeset godina proučavaju šta je od etrurske osobenosti opstalo.

Anatolijske, feničanske i bliskoistočne tradicije se u mnogome dodiruju sa etrurskom religijom. Feničansko posredovanje dokumentuju Pirgi tablice; ova transmediteranska povezanost je važno istraživačko polje poslednjih decenija.

U religiološkom poređenju etrurski kult se može svrstati u mediteransku religijsku porodicu, povezanu sa Grčkom, Fenikijom, Egiptom, Anatolijom i Lacijumom. Ova povezanost je važno istraživačko polje.

Istraživanje Vant je u poslednjih 30 godina napredovalo zahvaljujući sistematskoj analizi etrurskih sarkofaga i grobnih slika. Erika Simon, Kornelija Veber-Leman i Larisa Bonfante dale su važne doprinose.

I feministička istorija religije interesuje se za Vant kao žensku figuru sudbine, koja ne odgovara klasičnim stereotipima ‘majke’ ili ‘ljubavnice’. Ova perspektiva otvara nova tumačenja.

Danas je etrurska religija predmet međunarodnog istraživanja. Među važnim centrima su univerziteti u Firenci, Rimu (Sapienza), Pizi, Tibingenu i Prinstonu; godišnje se na nekoliko međunarodnih kongresa razmatraju pojedina pitanja ove religije.

Savremeni međunarodni istraživački projekti o etrurskoj religiji koriste digitalne metode: 3D skeniranja hramova i grobova, baze podataka natpisa i slikovnih izvora, kao i GIS analize etrurske naseljske strukture. Iz toga proizlaze nova saznanja.

Izložbe u Vatikanskom muzeju, u Museo Nazionale Etrusco di Villa Giulia i u Bostonskom muzeju lepih umetnosti približavaju savremena etrurska istraživanja širokoj publici, kao i brojne publikacije.

Најважнији извори за истраживање Вант су етрурски саркофази (Тарквинија, Волтера, Кјузи), гробне слике, урне за пепео и натписи. Larissa Bonfante у делу Etruscan Mythology нуди добар преглед.

Дубље сагледавање у контексту етрурске историје религије у целини показује како Вант треба разумети у односу према Харуну, Аити и другим подземним бићима. То умрежавање је научно суштински важно.

Извори о етрурској религији су хетерогени: обухватају епиграфске сведочанства, попут Editio Minor коју је приредио Helmut Rix, преко археолошких налаза и сликовних извора, до секундарне литературе. Ова вишеструка изворна ситуација захтева интердисциплинарни рад, због чега новија истраживања систематски повезују филологију, археологију, религиологију и антропологију.

Критика извора о етрурској религији захтева познавање и сопствених етрурских извора и грчко-римске секундарне традиције. Ова двострука перспектива је захтевна, али неопходна за адекватну религиозно-историјску реконструкцију.

Ко жели дубље да сагледа етрурску историју религије, треба да познаје епиграфске, археолошке и књижевне изворе, као и модерну религиологију. Такав вишеслојни приступ представља стандард истраживања.